Jur je skoro pri kraju ova 74. Berlinale, vrijeda će puknuti filmski mehurić u kom je dnevni raspored skoro pa isti: Filme gledati, jisti, spati, jako čuda časa prebaviti u podzemnici ili u busu na putu od jednoga kina do drugoga (to jako čuda časa stoji s berlinskimi distancami) i znamda koč i kakovo pivce spiti.
Vjerojatno će biti oko 20 filmov ke sam gledala ove dane, ako brojim i kratkometražne onda ih je znatno već. Na četvrtom danu se polako počnu svi filmski utiski malo pomišati u glavi, i kad te na peti dan gdo pita, ki film moreš preporučiti ili ki film ti se najbolje vidio – kratak strah, potno čelo i brbljanje, da moraš pogledati u bilježnici. A kamoli da znaš ki dan ili datum je. Na peti dan mi se i stalo da sam bukirala kartu za film za koga sam jur imala kartu, ali sva srića pa sam dost zaran upamet zela, ta francuska science fiction satira – ili čagod je to kanilo biti – bilo mi je jednoč ionako dost.
Od austrijskih filmov prik par iz hipster-film-produkcije A24 i par starjih filmov do kratkometražnoga na sorbskom jeziku – svega je (bilo) i svega sam vidila, samo jedno ne: film iz južnoslavenskoga prostora. Izgleda da je u tom aspektu bila Viennale uzor za 74. Berlinale…
Ča morem uz vidjene filme još zapisati u dnevnik: Čula sam uživo Kristen Stewart psovati, na redu za WC je za manom čekal:a Brigette Lundy-Paine (iz Netflix serije Atypical), bila sam na prijemu u austrijskom veleposlanstvu i dokle sam probavila film „Des Teufels Bad“ s gin tonicom je ulazio Martin Scorsese i cijelo jato fotograf:ic je počelo vikati „Marty, Marty, Marty, to the middle!!!“ (Da neznajuć uletim u kakove premijere itd. mi se većkrat stane. Na Berlinale 2012. ljeta sam nehoteć stala uz Keanu Reeves, on na črljenom tepihu i ja uz…)
Skoro bi se moglo reći, da na Berlinale nije toliko razlike med časnimi gosti i „normalnimi“.
Fashion statements je i ovde i onde. Jedino u jednom je jasna razlika: Dokle svi ostali ne smiju nositi piće u salu, nosu časnim vodu u dvoranu. Ali, je razumljivo, i ja bi bila napeta i bi vjerojatno imala suha usta ako moram sama sebe gledati na ogromnom platnu.
Još malo pa je ljetošnji festival završen, još bižu projektori, prve nagrade ćedu se danas i sutra objaviti i dodiliti, i meni ostaju utiski i preporuke, ke još moram za sebe sortirati, reflektirati, da bi je mogla diliti s drugimi. Jer ako me sada gdo pita – kratak strah, potno čelo i brbljanje…
