Subotu dopodne je, oko pol 12. Na Centralnom cimitoru u Beču ljudi nosu kitice i vijence svojim pokojnim, neki se vozu velikim SUV-om ča do groba. Konobar u Café Oberlaa, ki markira početak cimitora, servira dosta glasno pića, tako da se još čuje u oko 30 metrov dugom redu, ki se polako giblje dalje. U redu čekaju ljudi u lipoj črnoj prateži ili u poderani džinsi, nekakova ORF-kamera se nosi od jednoga mjesta na drugo. Gosti su ovde, da jedan zadnji put daju zbogom svojemu muzičkomu idolu, prijatelju ili aktivistu - ili sve skupa. Nutri nosu masku iako već ne bi bilo potribno. Slabo biži klasični aranžman jačke - “waunn de Musik vuabei is”. Svi, ki se do ovoga mjesta nisu borili sa suzami se najkasnije sada. Willi Resetarits je mrtav, njegov lijes mirno leži usred špalira. Jedan zadnji put mu gledaš u oči - u veliki portret, ki visi preko lijesa. Tvoje suze pašu onim ljudem, ke na putu van objamiš. Čuda riči nij potribno.
Ki je bio Willi – pravilno sprogovoreno Rešetarić – Resetarits? U teoriji mu je bio svaki blizu. NG je pitao neke ljude, ki su s njim suradjivali na različni razina. Tekst je pokus razmrsitirazmrsiti – aufdröseln njegov karakter.
Muka Ostbahna – “drum trink i no an Tequila Sunrise”
Kot brojni drugi je i Joško Vlasich, pjevač Brujev, sidio kasno prik polnoći pred televizijom i gledao sve te emisije, ke su objavljene na ORF3 pandiljak po smrti Willija Resetaritsa. Na telefonu veli, da još nije dobro predjelao dogodjaj: “Meni je lično godilo, da sam si to cijelu noć gledao”. Glas zvuči tužno.
Bez Willija, tada član Liedermacher-grupe „Die Schmetterlinge“, Bruji ne bi išli snimiti njev prvi album na Bisamberg u 1980. ljetu. To se i lipo čita u knjigi o 40-ljetnom jubileju Brujev. Braća Willi i Lukas Resetarits su bili na posjet kod Lukasovoga tastatast – Schwiegervater i punicepunica – Schwiegermutter u Velikom Borištofu preko puta današnje Kuge. Čuli su larmu iz stare škole i si prošli pogledati, ča se onde dogadja. Bio je to i ta sastanak, kade je Lukas kreirao smijuć – to da je Krowodnrock, ča junaki ovde produciraju. Na kraju je došla van ponuda, da Bruji idu snimiti u Schmettersound-študio prvu LP.
A i druga ploča – nema problema – je onde snimljena. Pri snimanju je Willi Brujem povidao o jednom novom projektu. Ide za jednu figuru, ku je stvorio novinar i autor Günter Brodl. “Da ćedu na početku pitati, ki je Kurt Ostbahn? Kreirati mitos, nijedan ne zna kade živi. Producirane i rasprodane ploče, ke ali nijedan nima,” veli Joško. 1985. ljeta je onda nastupio Kurt Ostbahn po prvi put u Kugi, u današnjoj krčmi/beislu. To je bio početak Ostbahna u Gradišću. Ljeto za ljetom je opet dolazio, dok je na koncert u šatoru na dvoru Kuge došlo 1.000 ljudi.
Deset ljet kasnije, sredinom 90-ih, su Bruji predgrupa Ostbahna u Podersdorfu na jezeru. Publika još veća, gigantična dimenzija i za današnje razmjere, 15.000 ljudi i super štimunga. “Ja dojdem tamo, sam ga strefio i on mi se je oko vrata ubisio – i kenn mi nimma aus, i waß nimma, wer i bin.” To je bila faza, kad je ljeto dan kasnije prestao nastupati s grupom imenom Chefpartie, onda je došao Kurt Ostbahn und die Kombo. Nekim je Kombo bio premalo rockig, ali znamda ga je to spasilo. Zatim su kasnije slijedili muzički projekti kot Stubnblues ili Basbaritenori.
Na Instagramu objavlja jedna prijateljica: Ein ganz wichtiger für mich und meine Familie, wie für ur viele. Wenn’s grade nicht viel zwischen meinem Vater und mir gab, den Kurtl gab’s immer. Auf Kurt Ostbahn haben wir uns einigen können. Znamda svi. Svi zvana Willija samoga.
Civilni angažman – “oral jesam”
Kade je on svagdir orao, neće biti lako za rekonstruirati ali to nije ni cilj teksta. Terezija Stoisits, bivša političarka Zelenih, je na zadnji večer bila skupa s njim na Flüchtlingsballu. To je večer u Rathausu s ne tako strogim dress-codeom kot drugi bali i je na dobrobit Integrationshausa, u kojem odboru je Stoisits isto aktivna med drugim za lobiranje. U frtalj na tri je Williju rekla, da će domom. A drugi dan je onda dočula od nesriće. “Bio je izvanredan človik – toga moraš iskati, zapravo ti u Austriji ne bi znala drugoga reći kot je bio on – umjetnički i politički.”
Stoisits se spominja na boj u Jugoslaviji i da deserteri u Austriji nisu dostali azilni štatus. Savjet za desertere je javio Stoisits, da opet jedan deserter sidi u zatvoru (točnije: Schubhaft). Mlada poslanica u Nacionalno vijeće je prošla u aprilu 1994. u zatvor, Polizeigefangenenhaus Ost, u Hernals i potribovala, da oslobodu muža imenom Sali K. Dok on nije slobodan ko Stoisits neće projti. Za policiju velika halabura, ipak je ona prenoćevala na klupu u tom centru. A tako je i drugi dan kanila ostati. Tadašnji stranački kolega Peter Pilz se je iz solidarnosti pridružio Stoisits, ali on nije došao sam. “Willi ga je pratio, pak si moreš predstavit, kako su policajci reagirali na ta posjet: Das ist der Ostbahnkurti, da Kurtl.”
U drugoj noći je dostala Stoisits od policajcev ležaljku za kempiranjeležaljka za kempiranje – Campingliege. 72 ure je bila u toj zgradi, dok je i Sali K. bio slobodan (za cijelu pozadinu preporučim knjigu “Das unermüdliche Bohren harter Bretter“, Planet Verlag).
Kot i Stoisits je bio i Willi osvidočen aktivist za ljudska prava. Na toj razini su si bili slični. Prvi dani boja u Ukrajini, na Heldenplatzu stoprv kih 250 ljudi na demonstraciji. Stoisits je tamo došla zbog funkcije u Ligi za ljudska pravaliga za ljudska prava – Liga der Menschenrechte, a vi si gvišno morete predstaviti, koga je onde slučajno strefila med demonstranti:cami…
Stoisits ne zna, ki umjetnik ili človik je ostavio svitu tako ča kot Integrationshaus. Willi je inicirao projekt u 1995. ljetu. U istom stanu živu različni bigunci – pelda je da živu samostalno, ne u kvartiru s mnogimi drugimi, svaka osoba ili obitelj ima sobu za se, ima mogućnost kuhati i da nakon biga opet more doživiti tako ča kot svakodašnjicu. A naokolo imaju mogućnost se izminjati s profesionalci – naprimjer s psihologi za traumatiziranu dicu – ili jednostavno s buddyji, ki im pomažu snajti se u novoj okolici.
Stoisits se je priključila društvu 2013. ljeta nakon završetka svojega posla kot Narodna pravobraniteljicaNarodna pravobraniteljica – Volksanwältin. Willi da se je onda jur bio povukao iz odbora ali bio je tako nešto kot pozitivni Jolly Joker, veli prema NG-u: “No wenn da Ostbahnkurti kommt, dann verdoppeln wir die Spende,” tako se je nekada stalo. On da je svaku mogućnost iskoristio, da ide na dobrobit Integrationshausa. Iako to nije najvažnije, kažu i broji dostignuća – 2020. ljeta je društvo imalo 8 milioni bidžetirano, a oko 150 ljudi da djela u stanu. “Willi to nije bio sam – to je grupa ljudi – ali prez njega nikad ne bi ovako funkcioniralo”, veli Stoisits.
Iskanje korijenov – “Sinak, kad ćeš domom dojti?”
Stoisits i Resetarits se zapravo nisu upoznali u njevom rodnom selu Stinjaki, barem ne svisno, nego kod Arena-zauzeća/okupacije u 76. ljetu. Willi je samo do starosti od trih ljet bio u Stinjaki, onda su se roditelji s dičaki odselili u Beč. 1952. ljeta je to bilo, kad je zamuknuo – barem tako veli ORF-moderacija u dokumentarcu “Orte der Kindheit”. Willi tada nije znao nimški, a u Beču ga nijedan nije razumio, ko se je pominao po stinjačku. Tokom ditinstva i mladine se je to preobrnulo. Starji su sanjali o socijalnom napredjivanju, a kot u mnogi djelački obitelji se je to tada platilo gubitkom jezika.
“Njemu već nije bilo svejedno, da već ne zna hrvatski. Njegov brat Lukas je bolje znao jezik, s njim si se mogao i pominati. Da je ponajzad našao s Basbaritenori va tu scenu, ta put je lipo za viditi”, veli Joško Vlasich.
Vrlo poznat trenutak toga polakog kopanja za stinjačkimi korijeni je bio takozvani “Fest der Freiheit”, kada je Austrija svečevala 1995. na Heldenplatzu 50 ljet postojanja Druge republike. Ursula Hemetek, muziketnologinja, je bila tada za pozornicom, kot piše NG-u. Zapravo je bila onde, da za Andréa Hellera rešeršira manjinsku muziku, ku bi mu mogla preporučiti. Willi ne bi bio zašao med predloge Hellera. U programu fešte je bio najavljen kot Ostbahn-Kurti, ali nastupio je protiv svih očekivanj skupa sa svojom majkom Angelom: “Meine Mutter und ich möchten euch gerne ein kroatisches Lied aus Stinatz vorsingen”.
Prije nego su počeli jačiti, je formulirao želje na austrijansko društvo, da si želji civilnu kuražu i da se zgleda u jednoj od najbogatijih zemalj svita – “das Kind hat sich prächtig entwickelt” – već na najslabije, svejedno ki pasuš imaju. U narodnoj jački se majka plače za sinom, ki je morao u boj. Prije da će se pretvoriti lokvenica u jamiJauche in Gurbe u vino neg da bi sinak moj domom došao. Ta nastup je bio ključan u očima Hemetek, jer da je gradišćanski Hrvat Resetarits uspio s jačkom iz ditinstva – lipo ti je čuti – na pravom mjestu nevjerojatno čuda ganuti.
Slično ocjenjuje Terezija Stoisits dogodjaj. To da je bilo prvi put, da je bilo na ORF1 ili ORF2 live za čuti hrvatska narodna jačka. A ča se je stalo majki Geli? Nepoznati su joj poslali bombu u pismu – ta ali nije došla na cilj, nego policija je ju prije ulovila. Za eksponirane aktivisti:ce jako hakljiva faza, a za Willija i početak one ključne faze, na koj se vidi odricanje od Kurtla, da dojde kamo dalje – ili domom? Na tom putu ga je sprohodilo nekoliko akter:ic.
Doktor po za vrti – “im Summa, im Herbst und im Winta”
Šakicu nastupov početkom 2000-ih ljet su imali kot “tri tenori”, se spominja Joško. Tri tenori a ne Drei Tenöre – to su bili Willi, on i Slavko Ninić, pjevač Bečanske Čužn-kapele. Ili su htili Bruji biti bend ili Tschuschenkapelle ili miks obadvih. Naprimjer su tada igrali u Nacionalnoj biblioteki pri prezentaciji knjige 6 x Österreich, u koj je povjesničar Gerhard Baumgartner pisao o austrijanski manjina, javlja Ursula Hemetek.
Kako se moru povezati vlašći korijeni s korijeni drugih umjet:nic kaže najbolje suradnja s kurdskim star-pjevačem Sivanom Perwerom (sprogvoreno Šivan), ki živi u Nimškoj. Prije nego su nastupali 2003. skupa u rasprodanom Burgtheatru, su se dva bendi jačkarov pokusili pribliziti jedan drugomu pri probanju u Kugi. Hemetek si je njevu produkciju rado htila poslušati i je opisuje kot muzikalne majstore svojih žanrov. Suho bi se moglo reći, da u uhu sadašnjosti ta muzika nije za svak:u. Ipak – a u tom dajem pravo Ursuli Hemetek, ona je manifestacija političkog stava, ki kaže otvorenost i znatiželju prema muzikalnim stilom ovoga svita.
Ta otvorenost je i bila razlog, zač je Hemetek nazvala Willija 2015., kad je senat Univerziteta za muziku i dramske umjetnosti MDW iskao nove savjetnike. Ne samo jer je tako mnogostruk umjetnik nego i zato, jer su kanili s figurom kot je on spraviti svitlinu u škurinu desno-populističkih i ksenofobnih tendencijov tih ljet, tako Hemetek. Iako je Willi prema ORF-u rekao u šali, da ne zna štati note, je njegova muzikalna karijera pretkip mnogim študent:icam Instituta za popularnu muziku, s kim je bio usko povezan. Zvana toga su njegovi gradišćanskohrvatski korijeni dobri za manjinske študije Instituta za istraživanje narodne muzike i etnomuzikologije, ki Hemetek pelja. Posebno častilo ju je, da si je Willi posudio nje disertaciju o stinjački svadbeni jačka i da ga je tako i znanstveni svit sprohodio najzad u Stinjake. Da je počeo univerzitet kooperaciju s Integrationshausom, je činjenica, ka dobro nadopunjava priču.
Za Hrvat:ice – “va potoku velika voda je”
Njegova smrt je peljala tolikim reakcijam, da bi se mogao znam i proglasiti Dan žalostiDan žalosti – Staatstrauer. Kolegica Tereza Grandits se je pitala u Hrvatski novina: “Ča bi Rešetarić mislio o svi reakcija i kako bi je komentirao, to bi ljubitelji sada rado čuli.” Komentare politčar:kov ćemo si na ovom mjestu šparati, ali neke misli o hrvatstvu za prispodobu.
Hrvatski centar se je izrazio znamda malo emocionalnije, ali tekst je jur objavljen pandiljak po smrti. Willi da je bio živi dokaz za to, “da bilo ka politika ne more zničiti to, ča je u srcu i ča je u duši i ča mu je majka, ču su mu hrvatski rodjaki položili u zipku, ča mu je majka dala sobom.”
Za Bruji-pjevača Jošku je on bio multikulturni človik, ki pomaže potlačenim i se za nje zalaže: “Gradišćanski Hrvati za njega nisu bili potlačen narod. Ali da stojiš k tomu, ča si. I bin a Burgenlandkraote. Nije ga bilo sram za to, nikada ne. A da je Stinjak, da je Hrvat – k tomu smo ga sunuli.”
Tu žilu Willija su promicali u zadnji ljeti pred svim Basbaritenori i njevi a capella-aranžmani. Kot je pisao Basbaritenor Filip “Filček” Tyran u jednom od najlipših pisam u dani po Willija smrti, su se spojila njeva srca pri produkciji Coming home i od onda – i ja se morem kičig izraziti – skupa kucala: “Kako nam je čudakrat rekao, su Basbaritenori za Willija bili ventil za sve muke ke su ga trapile iskajući svoje korijene.”
Terezija Stoisits javlja NG-u na telefonu: “Mundart je jezik srca. A to i valja za muziku. On je bio sentimentalan – čim je starji nastao, tim jače. A za Hrvate je on bio jako, jako važan.”
Epilog – “wann de Musik vuabei is”
Pri Tour der Vielfalt-nastupu u Bečanskom Simm-City dojdu Bruji i prijatelji Max Schabl, Melinda Stoika, Ferri Janoska i drugi još jednoč van za zadnju jačku. Velu, da slijedi jedna, ku im je pokazao Willi Resetarits pri snimanju CD-ke Simo-tamo. On im je tada došao na posjet u študio, otprli su si butilku (ada Bouteille) i si skupa zajačili jačke iz domaćih sel. Zapravo im je Willi pokazao 1983. malu dragocijenost, ka će ga pratiti do konca žitka. Za intro i outro ploče su koristili a capella verzije narodnih jačak iz Stinjakov. U Bruji-knjigi je stinjačka pozadina jačak ovako opišena:
Das eine führt in eine Zeit, in der die Burgenländer noch in Sopron zur Schule gingen „Udvesti udvesti“, das andere „Oral jesam oral“ führt zum Schluss der CD zur Erkenntnis, dass man zwar geackert hat, aber die Arbeit doch nicht zu Ende geführt hat.
Publika aplaudira suzami u očima. Willija lapat je dobro za viditi. Zapravo je zrasao s njega vrtljac – “voll trauriger Asterln und Nelken” – i sve cvate.
Tekst je izašao u NG1/2022
Slika na početku: Michael Hedl
