Čim kasnije u oktobru, tim već vidimo izrizane buče, skelete i vampire. „Halo Beč“ stoji pred vrati! Ste razumili? Hallowe’en.
Etimologija je naravno drugačija: zapravo dohadja od „All hallow’s eve“, ča u principu znači, večer pred svetkom Svih svetih. Znači to ada, da to uopće ne valja ta dihotomija katoličanskoga svetka/blagdana i poganskepogansko-heidnisch fešte? Zapravo je sve to mišavina med poganskom i kršćanskom tradicijom. Toliko k tomu, ali to je sada zapravo sekundarno.
Kroz amerikanizaciju (i kapitalizam) je Halloween, ili Noć vještic odnosno višak polako i kod nas našla svoje mjesto u kalendaru, a znamda jur i u tradiciji? Kad sam ja kot mala još išla na “Sesvete” po rodbini na Poljanci i prosila za halinguhalinga-Allerheiligenstriezel, tako sada neka dica idu dan prije, i prosu za slatkarije. Dodala se je ali fascinacija sa svitom čudovišća (monstera) i s kreaturami ke živu med sviti živih i mrtvih. Fascinacija sa smrću vjerojatno je ča diboko ljudskoga, jer se to tiče nas svih. Dio fascinacije je naravno i strah, pred svim od nepoznatoga.
Je veselja u strahu?
31. oktobar je i dan na kom skoro po svi kina kažu hororce, to je dandanas obavezan program i za mainstream- i za arthouse-kino. Pokidob jedan dan nije dost, stoji u medjuvrimenu misec oktobar skroz u znaku Halloweena. Postavlja se dakle pitanje, zač su hororci i filmi, ki prouzrokuju strah toliko popularni? Je i veselja u strahu?
Režiser Wes Craven (Scream, Nightmare on Elm street) je rekao da su hororci odnosno filmi horor žanra kot boot camp za dušu. Dakle, u fiktivnom i sigurnom prostoru od 90 do 120 minut se more ljudska duša trenirati na strahote svita. Človik se bavi sa strahi, ki su kade zakopani, ali u kontroliranoj sredini.
Rijetko ali ipak je znanje iz hororcev i doslovno od koristi: Tako se je pri nekom panelu s glumicom i „scream queen“ Jamie Lee Curtis jedan gledatelj kod nje zahvalio, jer je zahvaljajući nje uloge u filmu Halloween (R: John Carpenter. SAD, 1978.) znao ča mora činjiti i kako se najbolje ponašati, kad je bio sam u situaciji takozvane Home invasion — znači zločinci su ušli u njegov stan opljačkali ga i bili vidljivo agresivni: skriti se, i pri prvoj mogućnosti van na cestu bižati i vikati, isto kot je to Laurie Strode (Jamie Lee Curtis) činjila u filmu. Svakako ekstreman primjer, ali vridno spomenuti ga.
I ja moram priznati, za zombie-apokalipsu bi bila najbolje pripravna, ali ne vjerujem da će mi to koč biti od koristi – ufamo se. Žanre Zombijev je ali odličan medij za neku društvenu kritiku ili komentar prema status quo-u! Preporučujem Dawn of the Dead (R: George E. Romero. SAD 1978.), Angriff der Lederhosenzombies (R: Dominik Hartl. AUT 2016.), Posljednji Srbin u Hrvatskoj (R: Predrad Ličina. HRV/SRB 2019.).
Srića nakon horora
Uz društvenu kritiku je — po mojem mišljenju — ipak ta osobni osjećaj, ki prouzrokuje gledanje hororca, važan faktor za popularnost žanra: Kad je opasna situacija završena, tijelo ispušća endorfine i dopamin, hormone ki su nadležni za sriću. Ada, strah i veselje su takorekuć iz iste medalje. Dva ekstremi emocijskoga spektra, ki su ali i usko povezani – slično kot ljubav i mržnja.
Neka istraživanja su još i pokazala da su ljudi, ki redovito gledaju hororce, bolje opremljeni za neke štrapace ili napete situacije, kot naprimjer čas pandemije. Navodno su to ljubitelji horora bolje probavili. Lako moguće. Iz vlašćega iskustva znam samo potrvditi, da je to u času lockdowna bio moj go-to žanre. Dakle moj osobni alat za baratanje s vlašćimi strahi je (med ostalim) horor.
Ipak ne bi propagirala i misionirala ljude, da moraju gledati hororce. Svak:a sam:a pozna svoje monstrume i načine kako s njimi zahadjati. Spiš ti bolje po gledanju hororca ili ne moreš spavati kad si pre uzbuden:a? Gdo se ufa, All Hallow’s Eve, Hallowe’en ili Noć viškak — 31. oktobar pruža i otvara vrata u boot camp za dušu, čudovišća i monstrumi nas čekaju! A drugi dan onda – ćemo se ufati – halinga.
