Gwyn Niessen je glavni urednik novin Der Nordschleswiger. Nimški dnevnik u Danskoj je lani prestao s tiskanim izdanjem, NG se je pominao s Niessenom, kako se je to ugodalo i ki savjet on ima za druge medije manjin.
NOVI GLAS: Pri YEN-seminaru u Danskoj ste Vi držali kratak govor i dali mladim zadaće za lobiranje. Ča ste im rekli?
Gwyn Niessen: Fokusirao sam se na dvi stvari, ke sam im povidao – prva je digitalizacija. Na 75. rodjendan naših novin Der Nordschleswiger smo prešli na digitalnu verziju. Prije smo tiskali izdanja šest puti u tajednu, ali nam je sfalila kritična masa. Imali smo oko 1.100 abonentov, a od tih uopće nisu bili svi pripadniki manjine. Isto kot aktivist u društvi sam uptio, da novine već ne dostignu sve ljude, nego svenek manju jezgrujezgra-Kern, ka i sve starja i manje aktivna nastane. Ljudi kot su ja – nimška škola, nimško športsko društvo, aktivni u društvu – tih je svenek manje. Dandanas već nije dost, da kade najpr stoji “nimško”. Naše ponude moraju biti barem tako dobre kot one za većinu!
NG: Kako je ta prijelaz onda funkcionirao?
S peldodavnimi ljudi u odboru od Bund Deutscher Nordschleswiger BDN – to je pokrovna organizacija manjine – smo se 2018. ujedinali, da ćemo načiniti digitalni skok. Prijelazna faza je trajala dvi i pol ljeta, nekim je to bilo predugo. Ali na drugu stran je i bilo ljudi, ki su imali džob na području tiskanoga izdanja. Njim smo dali dosta lazno, da si najdu ča drugoga. Zvana toga se ne smi podcijeniti, kako velik je ta skok od tiskanih novin do online-žurnalizma. Neki kolegi su bili 30 ljet naučni načinjati tiskane novine. Do denašnjega dana imam diskusije, je li je to bila dobra odluka.
NG: Pretpostavljam, da BDN ne misli kot izdavačka kućaizdavačka kuća-Verlagshaus nego kot reprezentacija manjine. Kako osvidočiti te ljude o digitalnom putu?
Jur kad sam se naticao za poziciju 2013., su me pitali, kako dugo ćedu postojati još tiskane novine. Odgovorio sam im pet do sedam ljet. A iako nisam slijedio vrimenskomu planu, u petom ljetu smo se odlučili, a u sedmom prestali s tiskanjem. Ali to nije bio kurs šparanja, nego premišljavanje, kako koristiti pineze, ke dostanemo – to su 2,2 milioni eurov svako ljeto – pravilno, razumnorazumno- vernünftig i da toliko ljudi dostignemo kot moguće.
NG: Ali još imate tiskano izdanje svake dva tajedne?
Da, ta i još sad dajemo tiskati u Nimškoj, jer je lakocijenije. Ali to je za par sto ljudi, oni to dostaju. To je best-of, ali mi si za te novine ništ posebnoga ne premislimo. To su publicirani članki, ke ja u jednoj do dvih uri izaberem, pred svim manjinske stvari i teme za seniore. Abonenti samo plaćaju porto.
NG: Reklamom stvarno ništ ne zaslužite?
Jako malo. Imamo inzerate društav i organizacijov. Ali to je servis, ki nismo kanili prekinuti. Mi nimamo akvizu za inzerate. Onda bi i tribali totalno druge formate za nje, sve bi se moralo bliskati i zvonketati.
NG: Onda morate stvarno imati dovoljno financijov?
Prvi preduvjet, da smo ovo uopće mogli načiniti, je financiranje. Uz 2,2 milione eurov od BDN – ada pinezi iz Nimške – dostajemo još oko 450.000 eurov medijskoga podupiranja iz Danske. Timi 2,6 milioni eurov se more ča postaviti na noge. Imamo i nadalje dvajset žurnalistov, a 4-5 pozicijov smo si šparali, ki su imali posla s printom. Drugi preduvjet je digitalizacija, ka je daleko napredana u Danskoj, to je drugačiji mindset nego u Nimškoj. Moj pokojni tasttast-Schwiegervater je s 90 ljeti još vršio e-banking iPadom, moja mama će biti 80 i ona sve na tabletu upravlja. Oni nisu neki super-ljudi, u Danskoj smo jednostavno jako daleko s digitalizacijom. To je forsirala i država – na primjer s infrastrukturom, svaki ima doma Glasfaser ili 4G ili 5G na mobitelu.
NG: To se i upti pri vožnji. U vlaku kroz Nimšku sam imao kumaj mriže i interneta, a čim si u Danskoj prez problemov.
Da, to su preduvjeti. Kad je rekla jedna od YEN-a, da stari u manjini ne kanu pojti digitalnim putem. Onda smo opet kod problema, da grupa sve manja nastane. A tako i zgubiš mlade.
NG: U članku o vami sam čitao, da ste imali na jedan dan 150.000 visits. Ča se je onda stalo?
Mi smo takorekuć nimški-danski mostogradnik i to se je pri koroni kazalo, da imamo i pogled prik granice. Znači, čuda Nimcev, ki imaju kakove veze u Dansku ili kanu simo na odmor, za nje smo mi bili prvi informant, kade ljudi moru čitati o novi danski korona-mjera po nimšku. Onda smo jednoč imali 150.000 visits na dan i oko 43.000 unique userov. Vidiš, kamo su nas otprimili naši 1.000 print-abonenti? (Se smije)
NG: A je cilj tim dostignut?
U prvom korona-ljetu smo imali oko 9.000 dnevnih userov. Sada smo kade med 5.000 i 6.000 dnevno. Ali ipak još imamo neke šrafe, ke kanimo zategnuti. Mi kanimo još već publike iz manjine, ada još već seniorov spraviti na našu stranicu. Ča za to djelamo – to smo i pred pandemijom – mi držimo male tečaje, kako čitati online. Nadalje i roditelje, institucije i škole kanimo dalje uplesti.
NG: Mi smo koristili pandemiju za online-nastup. Pripravnost samo izlaziti online – na primjer kod drugih gh-medijev – ne postoji. Poznate u drugi manjina primjere, kade je bilo isto tako drastičnih promjenov? Vi ste u Midasu, to je pokrovna organizacija za manjinske dnevnike.
Midas je staro društvo tiskanih novin, a mi smo tu stvar malo aufmišali. U Kataloniji postoji Vilaweb, ali to pred tim nisu bili novine nego su oko 20 ljet samo digitalni. A mi smo si ku-tu stvar od njih odgledali. Prije je Midas bio samo za novine – onda smo im mi rekli, dobro, onda za dvoja ljeta već nismo učlanjeni. Preminili su kriterije, tako da smo ostali, a i Vilaweb se je mogao priključiti.
A Vilaweb isto funkcionira kot Nordschleswiger?
Oni imaju sponsored model, kade moreš svako ljeto 20 ili 50 ili 70 eurov uplaćati. Ali imaju i stvarno velike šponzore, ki im 10.000 ili 100.000 eurov plaćaju u ljetu. Nordschleswiger trenutno nima plane to tako upravljati, pokidob imamo financiranje. Ako bi manjina koč-kada u budućnosti morala šparati ili slično, bi to mogao biti plan b. Ali onda bi se opet vratili tom, postati mali klub unutar mehura. Mi smo se otvorili prema većini i ja imam veliku dansku mrižu poznancev i čujem od mnogih, ki nimaju posla s nimškom manjinom i javljaju: Ja sam iz krajine i tako i čitam Nordschleswiger.
NG: Pokidob imate i ponudu po dansku?
Ne, točno to ne. Mnogo Dancev zna isto još nimški, pred svim u našoj krajini. To znači mi smo stupili iz našega mehura i informacije, ke pišemo o našoj manjini, dostignu i većinu. To je velika prednost, s kom zapravo nismo računali. Ali ako imaš dovoljno zanimljive teme i si besplatan, onda ljudi i tako dolazu.
NG: To se i upti kod nas, ali naš sadržaj ne razumu ljudi izvan manjine, pokidob ne znaju ta manjinski jezik. Zato mi djelamo djelomično dvojezično.
I nas su pitali, zač ne djelate po dansku? Ali to nije naš nalog. Mi nismo ovde, da bi se konkurirali s drugimi danskimi mediji naše krajine. To je onda i druga priča – mi imamo još i kooperacije s njimi!
NG: Ako sam to dobro razumio imate kooperaciju s kolegi u Südschleswigu (ada nimška stran) i imate pristup na njeve redakcijske sisteme (ada direktan pristup na njeve članke).
Da, od 2013. imamo kooperaciju prik granice. Ne smi se zabiti u 100 ljeti je ova regija doživila pet bojov – od 1850. do 1945. A i desetljeća potom se je gajilo nepovjerenje, to sam i doživio kad sam odrastao. A sad nismo samo dvi novine, nego četire novine, ke prik granice suradjuju. Dva mediji većine su isto on board: Dnevnik SHZ na nimškoj strani i Jydske Vestkysten na danskoj. I mi dvi manjinske novine, Nordschleswiger i Flensborg Avis.
NG: Kod Jydske Vestkysten si ti koč bio urednik, ko sam dobro rešerširao.
Da, dvajset ljet. Preduvjet za kooperaciju je povjerenje jedan u drugoga, a to smo izgradili prik deset, petnaest ljet. A to nije samo osobno povjerenje, nego i tehničko. Ko ki IT-človik onda veli: Ča? Vi kanite tudjem dati pristup u naš sistem? A nato odgovorim: To su naši prijatelji, ja imam povjerenje, da nećedu ništ skriviti. I ja bi mogao tako prepisati tekste u drugi novina, ali zač bi to? Sad morem koristiti njeve članke kot informaciju, je prevoditi i je objaviti sa slikami kod nas. A mi dajemo susjedskim kolegom isti credit kot da bi oni tekst kod nas napisali. Naravno smo počeli u kooperaciji razlagati Nimcem, kako funkcionira dansko društvo i obratno. Velike novine su onda i počele nas male naučiti, kako funkcionira “news”-svit. Lipo i dobro, da pišete o čuvarnica i ognjobranci, ali ako je ki umoren tri kilometre južno od granice, mi za to ne čujemo. A sad sidimo u rundi četiri glavni uredniki, stvarno na istoj razini, i premišljavamo, ča moremo skupa rešerširati.
NG: Stvarno uvjerljiv koncept i opet jednoč pitanje, je li bi i u našem slučaju takoča mogli etablirati.
Ne moraš početi s modelom kot ga mi imamo nego u manjem stilu. Išćeš si ljude, na primjer interesantnu lokal-urednicu i se upitaš, je li postoji tema, ka obadvoje zanima. A to ne mora biti o manjinski posli. Ča ja znam? Kriminalnost drogov u Bozenu? To sad nima manjinski-većinski aspekt, nego je tema, ka zanima ljude na obadvi strani granice. A ako kaniš ostati u odnosu manjina prema manjini, to kod nas dugo nije funkcioniralo, jer je po boju išlo dalje bojem riči. To moraš jednoč prebaviti. Da su se naučila danska manjina u Južnom Schleswigu i nimška manjina u Sjevernom Schleswigu kooperirati, se vidi i na YEN-seminaru. Manjine imaju otprilike iste teme i problematike i nimaju interes jedan protiv drugoga peljati borbu. Tako su se naše novine isto prebližile, a sada sam u uskom kontaktu s Jørgenom Møllekærom od Flensborg Avis. Mi se čuda izminjamo, kako ćete vi to, a kako je moremo mi? Koč sam i na koj priredbi i onde pišem isti članak na dvi jeziki za sve četire novine.
NG: Ako ostanemo kod prispodobov. Na Knivsbergu sam snimio podcast s dvimi mladimi aktivisti. Danac u Nimškoj – ada Südschleswig – je bio nenavidan na Nimce u Danskoj, pokidob se u Nordschleswigu djela puno transparentnije. Ada dojti do informacijov o subvencija u Nimškoj mu spade teško, a vi u Danskoj ste naučni biti tako otvoreni?
Da, sigurno. To su kulturne razlike! Iako smo nimška manjina, živimo u danskoj okolici, a onde živiš transparenciju i povjerenje. Dansko društvo je društvo povjerenja. To se i vidi kod manjinskoga prava. Mi nimamo manjinske zakone. Postoji samo jedna rezolucija iz 1955. ljeta, ali ta je samo vezana na moral. Znači nije odredjen broj, ki budžet je za nas predvidjen, nego mi idemo u političke razgovore i tako čudakrat dojdemo i do rješenja. U Schleswig-Holsteinu (nimška stran) imaju na primjer zastupnika za manjinezastupni za manjine – Minderheitenbeauftragter, ki javlja danskomu parlamentu: Mi imamo dužnosti prema manjini. Kako moremo joj pomoći?
NG: A ta je odibiran?
Da, on je čisto običan kotrig zemaljskoga savjeta, zove se Johannes Callsen i on savjetuje predsjedniku ministrov (kod nas Landeshauptmann) u pitanji nimške manjine u Nordschleswigu, danske manjine u Schleswigu, friske manjine i manjine Romov i Sintov u Schleswig-Holsteinu. Takov model bi si željili i za Dansku, da je vlada proaktivna.
NG: Proaktivna je lipa rič. Koliko uredn:ic pod trideset ljet imate?
Puh, mi smo u izmjeni generacijov. Neke mlade snage su se nam priključile. Pod četrdeset imamo četire, pet novih. Imamo svakih devet ljet takov polet, kade se pridružu pet, šest iste starosti.
NG: No, ako tribate još mladih, znamda ću poslati k:u koleg:icu gori u Apenrade na praktikum. Ili samoga sebe.
Uprav imamo dva od unija iz Kiela, a par puti imamo i neke praktikante iz Mecklenburg-Vorpommern tri misece dugo. Nudimo im i WG, u koj moru onda besplatno stanovati. Ali ako kanite – to ne moraju biti tri miseci – morete rado dojti.
Intervju i prijevod: Konstantin Vlasich
Suradnja: Marica Zvonarits
Slike: Karin Riggelsen/Nordschleswiger
Članak je izašao u NG1/2022
