S obzirom na obadvi Krowodnrock Records produkcije iz 2021. i 2023. ljeta čini se, da su žene općenito malo uključene. Znači to, da zaista nije toliko ženskih muzičarkov u našoj sceni ili fali ovde jednostavno priznanje? Ki izazovi pogadjaju žene u gradišćanskohrvatskoj pop i rok sceni? 14 jačkaric ili muzičarkov od Petrovoga Sela ča do Beča nam je omogućilo uvid u Krowodnrock iz ženske perspektive.
Najti intervju-partnerice se je na početku ispostavilo dosta teško. Kad misliš na Krowodnrock ti najprvo neki muški karakteri dojdu na misli, ili? Pri prvi razgovori s jačkaricami na brzinu isto nije čuda ženskih imen spalo. Poteškoća je bila i je povezana s mojom pozicijom u sridnjem Gradišću. Iskala sam žene od južnoga do sjevernoga Gradišća, ke u solo-formatu ili u bendu pišu, jačke „coveraju“ ili vlašće kompozicije jaču, kimi koncertantno ili na fešti nastupaju. To pada u žanre popularnoga hrvatskoga pop-, rok- i džez-stila ili Krowodnrocka, ki se zapravo da individualno opisati. Tokom četveromisečnoga istraživanja je lista imen narasla, a tim glasi iz različnih pozicijov, konstelacijov, regijov, periodov i generacijov. Intervjuirala sam četrnaest žen, a nabrojiti bi mogla još jednoč toliko, ke su koč jačile u koj grupi ili trenutno sviraju u hrvatskom bendu. A sigurna sam, da je broj onih još viši, ke imaju doma u svojoj ladici vlašće napisane tekste ili komponirane jačke čekajući na publikaciju. Ada, njih je puno već nego se čini.
Slušaj članak direktno ovde ili na svi streaming-platforma
Kad si „samo“ jaču
S obzirom na intervju-partnerice ovo istraživanje ističe broj jačkaric* u NG1-printu falu ov i sljedeći dva odlomki. Prosim oprostite falingu. . Samo neke se instrumentom pratu, neke i same pišu jačke. Znamda ti dojde i čuda potencijalnih jačkaric na misli. A ča fali u sceni, su bojse instrumentalist:ice. “No da, mer mi znamo, da zna velik broj jačiti, ali mi tribamo već muzičarkov – one ke sviraju gitaru ili tako.” Najveći dio intervju-partneric je bio jur barem jednoč konfrontiran sa stigmom jačenja: „Vidiš, on mene nije vidio kot muzičarku“, veli na primjer Zrinka Reiter-Kinda, jačkarica i autorica nekih jačak Kacavide.
Se smanji vridnost najintimnijega instrumenta? Katica Mesner-Kinda natukne na hipotezu i odgovori s protivnim pitanjem: „Nije to tako, da na svakom polju, kade je puno žen aktivno, da je to polje onda manje vridno?“ Kristina Schedl (rodjena Gregorich), dugoljetna jačkarica Paxov i autorica poznatoga hita „Kad ćemo se probuditi“, napomene, da ne samo u gradišćanskohrvatskoj sceni, nego i na internacionalnom polju ne postoji čuda ženskih instrumentalistic. Znači, da falu pretkipi, takozvani role-models. Ona to prispodablja s kuhanjem. Još svenek je tako, da u Austriji stoji već žen za šporetom nego muži – a najpoznatiji kuhari su ipak muži.
Najveći dio od vas čitatelj:ic vidi ove spomenute žene vjerojatno kot važne muzičarke gradišćanskohrvatske scene. Sestre Kinda su još svenek aktivne i priznate muzičarke iako grupa Kacavida jur skoro deset ljet već nije (pre) aktivna. Pri snimanju prvoga samplera Krowodnrock Records 2021. ljeta su sestre Kinda bile uz Annu Balaskovits-Tkauz, jačkaricu grupe Pannonix, jedine žene, ča se kod drugoga samplera isto nije jako poboljšalo. Ali prlje nek dojde do nesporazuma: Najveći dio jačkaric se ćuti na istoj razini s drugimi u bendu. Ta ćut istovridnosti odvisi od nekih stvari, ke sve istodobno imaju posla s jednim faktorom, naime je li imaš sa svojim glasom isto toliko za reći kot drugi člani benda (na primjer oko menedžmenta i organizacije), ili je li se tvoj glas koristi „samo“ za jačenje.
Ča načinja štatus jačenja tako ranjivim je, da si ovim instrumentom “gol:a na pozornici” – to valja za jačkar:ice svakoga spola. Instrumentalist:ice imaju vidljiv instrumenat kot obrambenu zid pred svojim tijelom, ki čuva tijelo od publike. Na primjer Mira Perusich se prati pri jačenju svenek na keyboardu. Ona da ali obožava svaku jačkaricu, ka se prez instrumenta postavi na pozornicu. Ona triba svoj instrumenat, ki joj dava sigurnost, razlaže Perusich. Dodatno se mora jačkar:ica, ako je dobra jačkar:ica, emocionalno povezati s publikom. Naravno igraju emocije i kod sviranja ulogu, ali u tom slučaju instrument prevadja i prenaša emocije. Kod jačenja nije prevoda, čim se ti sam:a otvaraš prema publiki. Zato su jačkar:ice i on:e, k:e stavljaju svoj glas govorom u fokus, posebno povezan:e s publikom, tako jačkarica kod Ellenait, Elisabeth Szuczich. Tim se načinjaju ranjivim. Ranjiv je pred svim i glas, kad more obetežati ili glasniceglasnice-Stimmbänder moru puknuti. Sabina Balogh, jačkarica grupe Pinkica, potvrdjuje, kako važan je trening i izobrazba u jačenju za zdravlje glasa. Ada, u tom smislu jačkar:ice nikada ne „samo“ jaču.
Kontrolirano polipšanje
Stigma jačenja se uopće potvrdi, ako si pogledaš štatus drugoga i tretoga glasa u bendu – dobro poznato kot backing vocals. Čuda puti bendi išću podupiranje ili polipšanje za svoje nastupe ili za snimanje u študiju. Zanimljivo je, da su to uglavnom žene, ke se išću za “pomoćno” djelo. Provokantno se more pitati: Je to zbog toga, kad kanu polirati imidž s boljom kvotom žen? Pitaju žene, kad lipše izgledaju i glušu? Elisabeth Szucsich, študentica džez-jačenja i kantautorica, je jednoč podupirala neki keresturski rok-bend sa svojim glasom. Bend je iskao jačkaricu uglavnom za drugi ili treti glas, da mužika „nježnije“ gluši. Claudia Fellinger i Jana Gregorich, obadvi nove jačkarice benda Turbokrowodn, su kot jačkarice 2. ili 3. glasa bile u stanju dojti iz pozadine najpr. Ova većglasnost i vidljivi kip benda (one stoju u jednoj liniji s jačkarom Mariom Gregorichem) je preminjila strukturu benda, a to i čisto namjerno na želju grupe. Bend je na to dostao obadvoje dobar feedback ali i kritike. Došlo je do nerazumivanja iz publike, ča se tiče „cilja“ benda. Jedna osoba je odsudila jačkarice, da stoju preveć najpr, da su preglasne, da preveć govoru itd.
Diplomirana jačkarica Sabina Balogh misli, da svi člani benda moraju zajedno odlučiti, kako kanu nastupati. Stopr onda more bend uopće harmonirati. Da se gdo iz publike ćuti ovlašćen kritizirati odluku benda, ima sigurno i tim posla, da žene zastupaju mjesto 2. i 3. glasa. Anna Balaskovits-Tkauz govori o tom društvenom razvitku, da publika žene općenito već ocijenjuje nego muže. Ta kritika naliže kod muzičarkov kvalitet jačenja i igranja, a istodobno izgled. Ima preveć ili premalo obličeno? Ča je to za kljat! Nijednoga ne poznam, ki se je koč jadao zbog outfita bilo-koga jačkara. O outfitu jačkaric se svenek debatira, čim i druge žene rado po ti kriterija ocijenjuju. To zrcali samo društvo i kako ženomraznoženomrazan-frauenfeindlich je čuda puti ponašanje publike – misli Hannah Darabos, izučena mjuzikl-glumica ka je u prošlosti jačila u brojni bendi i muzički projekti.
Manjkanje instrumentalistic
Skoro sve intervju-partnerice su se barem jedan instrumenat naučile. Najveći dio jačkaric more sebe pratiti. Ipak si samo pojedine moru predstaviti, ta instrumenat na pozornici ili u bendu igrati. One, ke ne igraju u bendu, velu da se nikada nisu ćutile dost talentirane ili da su sigurnije pri jačenju. Zapravo čudno, da se već poufaš nastupati s najintimnijim instrumentom nego s fizičkim. To je sigurno povezano s individualnim i društvenim odgojem. Jako važna faza za muzički razvitak je starost med 12 i 16 ljeti. Ča se tiče glasa je ov čas izazovan uopće za one, kade kontrolira hormon testosteron razvitak i stanje glasnic. Norma mužike ne dopušća glasački lomglasački lom-Stimmbruch, čim je skoro nemoguće se u toj fazi ćutiti sigurnim sa svojim glasom. Zvana toga je zahadjanje s emocijami esencijelna stvar. Za dičake u toj starosti je skrivanje emocijov velika blokada za jačenje, a to čuda puti duga ljeta po pubertetu – tako Elisabeth Szucsich. Jačka ne gane, ako se jači bez emocijov. Pomoću instrumenta se ada najde drugi put k muziki.
U ovom kontekstu se upti značenje odgoja. Karin Gregorich, jačkarica dua KaRo i bivša jačkarica PAX-ov, vidi razlike u školi. “Divičice su u toj starosti jako samokritične i sramežljivije ako si nisu sigurne na nekom polju. Na primjer kod rizanja prinosov za radio: Dičaki se jače seguraju i to jednostavno pokusu i upravu – svejedno je li dobro ili ne. Divojke se boju, da ćedu ča krivo načiniti. One same sebe koču.“ Tako i u bendu: na početku nigdor ne svira dost dobro. Svenek je duga faza treninga potribna. U pubertetu zvana toga pretkipi igraju veliku ulogu. Zbog diferenciranoga odgoja se divičice moru već identificirati s muzičarkami, iako imaju muške pretkipe. Tako se i dalje kot odrašćene prispodabljaju s muškimi kolegi i se moraju poufat igrati u stalnoj prispodobi. Kod jačenja ta prispodoba nije tako prezentna, jer se u različni zvučni sektori (od Soprana do Bassa) jači.
Ramona Janny je basistica Čungama i Pinka Banda i čuda krat jači drugi ili treti glas. Zapravo je počela kod Čungama na sintesajzeru (keyboardu). Pokidob je grupa ali koga tribala na basu, se je Ramona u kratkom času naučila novi instrumenat. U kolektivu se je odlučilo, da je ona najtalentiranij:a član:ica za to. Dora Mersich, jačkarica Čungama u tom kontekstu napominja, da čuda odvisi od društva i od ljudi s kimi skupa djelaš.
Očekivanja „reprodukcije“
U nekoliko intervjuov je istaknuta tema takozvane „reprodukcije“, ada ča se minja ako si noseća ili imaš malu dicu. Problem je apsurdan – skovan od mizoginijemizoginija-Frauenfeindlichkeit. Očekivanje je isto kot u djelatnom sektoru, da se producira narašćaj i žene ga iznosu, s kvakom da žena mora pred i po tom isto funkcionirati, a ako to nije moguće, onda si manje vridna. To sada gluši brutalno, ali ovakova mišljenja dojdu sa strani publike. Mlade muzičarke ili majke su konfrontirane s privatnimi pitanji oko poroda – ča se more prispodobiti s naticanjem za džob. Žene stoju pod tim stresom, jer mislu, da moraju u onoj periodi funkcionirati kot mladi tata, ki more dan po porodu bez problema šest uri dugo nastupati – tako Mira Perusich, jačkarica i solo-muzičarka.
Svaka mlada majka mora za sebe odlučiti, kako po porodu more pojti dalje. Zač bi se morala opravdati, ako je pauza duža nego planirana? Szabina Kapitar-Wagner, jačkarica Pinka Banda, je nek par misec pauzirala. Kod želje daljnjega nastupanja da ju je obitelj jako podupirala. Podupiranje familije ili partnera ali nije jedini faktor, ki odlučuje o dužini pauze. Društvo to jur unajpr, kot i potom problematizira. Ta pauza individualno dugo dura i se razlikuje od drugih faktorov kot izobrazbe, džoba, dugotrajnoga putovanja ili betega.
Izazov, ki se u manjini dodatno pojavljuje, je skrb za društveni narašćaj. Moglo bi se pitati i pogledati jeli leži skrb i obskrbljivanje naraštaja u ženski ruka. Ili je ta zadaća ravnomjerno podiljena? U dičji zbori, folklorni grupa itd. se izobražavaju dojduće generacije. Onde se forsira kontakt k gradišćanskohrvatskoj mužiki, tim su ovo društvene kovaonicekovaonica-Schmiede budućih muzičar:kov. Ako si pogledamo situaciju, vidimo čuda muzičarkov na instrumenti (napr. na tamburici) istotako jačkaric u sceni. Zač je njih onda tako malo u konstelaciji bendov? Su one tako angažirane, zadiljene i se skrbu za opstanak seoskih ili nadregionalnih društav, da već nimaju časa za dodatnu odgovornost u bendu? Nosu one dupljasto reprodukcijsko djelo, ča se naliže obiteljski naraštaj i društveni naraštaj?
Norme i veze u sceni
U neki slučaji naši muzički sastavi jasno reproduciraju ta heteronormativni kip i tipične uloge. Ča nam totalno fali je takorekuć „queer“-scena, čim ne mislim samo preispitavanje roda, nego preispitavanja struke mužikestruka mužike – Musikrichtung do konstelacije jednoga benda. Jer s pogledom na povijest muzičke teorije se od strukture jačke jednoga žanra do strukture sastava najdu muške norme. Toga se spominja Hannah Darabos iz nje mjuzikl-izobrazbe. Ako se bend u normiranoj konstelaciji ne ugoda, potencijalne muzičarke neka počnu s timi instrumenti, ke imaju: “Ako je deset jačkaric i tri igračice na flauti – zač ne moremo iz toga utemeljiti rok-bend?”, tako Mira Perusich. Za pojedine jačkarice je to čudakrat izazov, najti bend ili se učlaniti, ako nimaš veze.
Ako sama kao umjetnica pitaš za nastupe, je ne dostaneš. Na primjer mlada jačkarica Elisabeth Szucsich se je jur kod nekoliko organizator:ic priredab ponudila za nastupe u formatu kušanja vina ili kot pratnje kod izložbov ili čitanj. Razvilo se još ništa nije, odnosno je dostala otkaz argumentom, da ju nigdor ne pozna. Ali iako si dost poznata u sceni, iako si jur kod nekoliko muzičkih projektov sudjelivala, iako si u kulturni institucija angažirana – to ne znači, da si toliko priznata kot jačkarica ili muzičarka, da te pitaju za nastup. Svejedno koliko si involvirana, svenek ćedu kakove veze faliti, odnosno ta potribni “vitamin B” – toga mišljenja su barem neke intervju-partnerice. Tim se stavlja pitanje, ke veze uopće pravaš, da dojdeš u scenu?
Kad mužika prestane
U sridnjem Gradišću su bile kovaonice novih bendov ili samostalnih umjetnic svakako radionice Kuge u Velikom Borištofu. KUGA zvana toga nudi mogućnost korišćenja prostorijov i infrastrukture za probanje. Tako je igrala ona važnu ulogu pri podupiranju novih bendov. Radionice u medjuvrimenu jur deset ljet već ne postoju, ča iz gledišća nekih intervju-partneric sada fali. Kroz mjuzikle i projekte zbora se upti, da ali postoji dost narašćaja, uopće u jačenju. Takove radionice su jedna mogućnost, da mladi najdu svoj put k muziki. Je li bi radionice danas pomogle muzičarkam dojti u scenu i do priznanja, je drugo pitanje. U prošli ljeti je nekako došlo do blokade. Mislim, da uprav živimo u jednom času, kade se sve čini nesigurnim. Uz poteškoće inflacije, promjene klime ili boja u susjedski zemlja, se more nabrojit bezbroj konfliktov. Ča se tiče gradišćanskohrvatske manjine, se pred svim kaže smanjivanje jezične kompentencije i svisti kod mladih. Sabina Balogh isto vidi ovde promjenu kod stabilnosti i sigurnosti ljudi. Ona ima tu ćut, da su ljudi od časa korona-pandemije, manje izdržljivi, kad se boju nesigurnosti.
U časi krizov se naslanja na „stare“ strukture, ada na etablirane muzičke grupe, ke nam sugeriraju stabilnost. Važno bi ada bilo, da se minjaju strukture, da načinjimo mjesta za nove konstelacije i dajemo novim muzičar:kam mogućnost, najti se na pozornici. „Staro“ zato ne mora prestati, ali ono mora ča novoga dopustiti. Ne izminjiti je, nego uz etablirano egzistirati, biti dodatak. Štarni fokus na to ča je jur ovde i ča se je jur moglo etablirati, more blokirati razvitak u umjetnosti. Za sv:e, k:e razumu moj cinizam i društvenu kritiku nekoliko intervju-partneric, kanim na koncu citirati izjavu, ka to kratko i jasno izrazi:
Čini mi se, da se tako jako koncentriramo na to, da mi – i s nami „naš“ jezik i „naša“ mužika – ne izumremo i, da preživi to ča je ovde i tako zabimo živiti i oživiti scenu.
Izvještaj: Marica Zvonarits
Suradnja: Elisabeth Satovich
Slike: Davor i Lorena Frkat
Ilustracija: Susanne Stampf
Članak je izašao u NG1/2024
