Jur po četvrti put se ljetos vozimo na Jezik prez granic, ljetni seminar, koga smo izmislile, ar nam se je činilo, da HAK-u fali duža priredba, kade se more trajno povezati s mladimi iz svih regijov, kade živu gradišćansk:e Hrvat:ice. Istina je, da su se u prošli četiri ljeti sklopila prijateljstva, razvile su se nove suradnje i pred svim ima HAK sada novi pool ljudi, za kim more posegnuti. Na JPG-u se vidi: Jezik se ne more zaustaviti na bilo koj granici. Gibljiv je i najde svoj put onim k:e se za njega zanimaju. Kot se ljudi i jezik od ljeta do ljeta razvijaju, tako se i JPG razvija i prilagodjava. Uz obavezne jezične seminare, je večernji program varirao od ljeta do ljeta i je ljetos našao svoj vrhunac u različni ponuda od plesa i muzike prik glume i kreativnoga pisanja. Sve te djelaonice imaju skupni cilj, da se uvezuje hrvatski jezik u djelovanje i jača pozitivan pristup prema jeziku, ki je većini sudion:ic materinski jezik. Jedan tajedan u udaljenom selu na otoku: Čuda se djela i čuda se radja. Skupa sa ljetošnjimi sudion:icami i nastavn:icami se je tako prilično rano rodila ideja, da se ov projekt neka predstavlja širjemu krugu. Iako sami znamo, ča smo doživili na JPG-u, otiskani na papiru – ili u digitalnom svitu – dostaju ovi utiski čisto drugu vridnost. Nek:e od nas su za ovo izdanje po prvi put pisa:le na hrvatskom jeziku, nek:e su po prvi put reflektira:le svoj odnos hrvatskomu jeziku, a nek:e su se još i iskusi:le u lipoti pisanja, a to na jeziku, ki im nije najjači. To je to, ča je vridno i trajnoga papira. Ar osvidočene smo, u mnogo čem ćete najti sebe, drag:e čitatelj:ice. Ufamo se, da ćete prekoraknuti svoje granice. Ar naš jezik je u tom posebnom izdanju prekoraknuo sve. Online vam smimo predstaviti mali dio kreativnoga output-a ljetošnjega seminara. Uživajte, i ako vam je rastao gušt za već, još imamo par tiskanih izdanj za naše čitatelj:ice! Vera Buranić i Tereza Grandić, peljačice seminara
Kako smo u četiri dana napravili malo čudo
Jezik ne poznaje granice. Misao je to koja je utkana u projekt Jezik prez granic Hrvatskog akademskog kluba, društva gradišćanskih Hrvata koje godinama organizira jezični seminar u Hrvatskoj. Ali misao je to koja se u punom smislu tih riječi ostvarila na radionici kreativnog pisanja koju smo ove godine zamislili i realizirali u sklopu četverodnevnog intenzivnog druženja na Pagu.
Sedmero polaznika, svaki potpuno drugačiji od onoga drugoga, svaki u svome jeziku, i to ne samo hrvatskom ili gradišćanskohrvatskom, već i srpskom, a bogami i kajkavskom. Ima, naime, lingvista, koji posve opravdano smatraju hrvatska narječja, taj svjetski unikum, autonomnim jezicima, zbog kompleksnosti i opisanosti tih sustava.
Spominki iz ditinstva
Prvo sjećanje Kuća kao Lego-kuća, četiri zida, mala peć i krevet za izvlačenje. Dosta prostora za tri figurice, osobito uz jednu malu. Dosta prostora da se slaže novi život u staroj kući na rubu malog mjesta uz glavnu ulicu. Dosta prostora da se slavi rođendan uz tortu i mali paketić dara – prve Lego-kocke. Sjećanje na malu kuću od malih Lego-kocaka spaja se i slijeva u malu sobicu prave kućice. Jedan redak, duple kocke, visoko ili široko se gradi, prozori, vrata – ali pazi kod vrata, teško ih je složiti. Ta jednostavnost veseliti se svome daru Lego-kockica, slagati satima, bezbrižno u svojem svijetu nije usporediva ni s čim. Samo sam u svojem svijetu, gdje briga roditelja za preživljavanje, novac, poslove i borba protiv ratnih trauma ne postoji. Kad su vrata složena, mogu se lagano zatvoriti, mala plastika blokira šum i svađu u četiri šarena zida. Figure imaju drugi plan. Sanjati i slagati, misliti na to kad će susjeda Lea u velikoj kući pokraj slaviti rođendan. O njenoj velikoj zbirci kockica koje u igri dijeli s prijateljima. Sanjati o svojem rođendanu i malim kockicama koje se dodaju mojoj plastičnoj kutiji. Ove iste kocke još uvijek su dio mojeg sjećanja i moje posude Lego-kocaka. Moja odluka je svoja sjećanja ovako slagati kako meni paše u budućnosti. Davor Frkat
Moje prvo sjećanje - Prst Bila sam u autu sa svojim roditeljima. Tada sam imala samo tri ili četiri godine. Kad smo se vratili doma, tata je parkirao ispred kuće i otvorio mi vrata automobila. Ja sam bila jako zamišljena, uvijek sam mislila na nešto drugo. Ipak sam polako izašla iz auta. Ali moj tata je bio brži. On je već zatvorio vrata. “Vrums!” zavrište vrata. I ja vrištim. Moj prst se našao između vrata i auta! Moj mali prst je bio prespor za tatu i mene. Prst otiče i to me tako boli, ja vičem da moram ići u bolnicu. Odmah, moji roditelji me odvode u bolnicu. Koji tjedan kasnije moj prst još malo boli, a onda ozdravi. Danas ne znam je li ta priča iskreno sjećanje ili samo san, ali ja vjerujem da sam tako dobila svoj veliki prst. Lina Pavičić
Moje prvo sjećanje Sjedim iza fotelje i igram se s malim gumenim ježićem. Okus gume na jeziku peče. Sunčano je, čist tepih, veliki prozori u dnevnoj sobi. Odlazim u predsoblje, mama u kuhinji kuha i pleše. Ja nisam kockar ali gubim, i nisam sretan kad se smijem… Odlazi do sudopera, mokre su joj ruke. Kazeta dolazi do kraja. Moli me da okrenem stranu, pokušavam pritisnuti gumb, mučim se, zbunjena sam, ne znam što je lijevo, a što desno. Konačno uspijem, počinjem plesati. Zaljubljena sam u jednog mladića crne kovrčave kose. Uvjerena sam da je on Vlado Kalember. To je dosta stariji sin mamine prijateljice, možda neki student. Smijemo se dok me diže u zrak prilikom slučajnog susreta na ulici. Narančasti tepih nije više tu. Ni taj kazetofon. Kazetu sam presnimila u pubertetu. Ni mene već deset godina nema tu. Ni mame. U mojem bečkom stanu sunčano je gotovo kao u zagrebačkom. Adrijana Markon Jurčić
24 uri ostaloga žitka
Doručak pobjednika Ovo je priča jednog spontanog mizantropa. Zašto ovaj pojam? Želim vam pričati o grčkoj tragediji. Nema boljeg početka od kakve grčke riječi, koju nitko ne razumije. Vrijeme je za doručak. Sjajno. Ovaj put mi se sviđa nutela. Stavim si par punih žlica nutele na mali tanjur, da bih mogao namazati toliko kruhova, da bi zajedno bili viši od planine Olimpa. Sjedim pored Davora Mandića, pisca i voditelja radionice za kreativno pisanje, i on mi sa širokom smijehom kaže: „Jao, ovo ti je doručak pobjednika!” Sarkastično mu odgovaram: „Da, svakako. Pobijedio sam lutriju kalorija.” S elanom grčkog junaka strastveno jedem svoj prvi kruh. Slatka dobrota mi nježno umaže jednjak, da bi sljedeći komad čim elegantnije dostigao želudac. Uhvativši nož za drugi kruh, vidio sam užasan osip na svojoj desnoj ruci. Strašno me boli, ali ne mogu sad prestati. Ovu zemaljsku ambroziju netko mora pojesti, i to pobjednik. Poslije cijelog tanjura mi je potpuno loše. Ukucam simptome u Netdoktor, najseriozniju stranicu na internetu koju poznajem, samo da me uhvati žalosna istina. Imam smrtonosnu bolest „Ligma” i imam samo 24 sata do smrti. Pravi sam pobjednik. Sad imam izbor. U koji pakao želim ići? Uz Gilgameša i Humbabu u sumerski donji svijet? Uz Hada i Orfeja? Možda uz Lucifera? Ne znam. Nisam previše religiozan. Nema veze. Onda ništa. Oskar Rupp
Mjenovska krv „O ta prokleta mjenovska krv“, viče Barica, doklek si sokom namočenimi rukami tare suze iz obraza. Barica nije znala, ča stvara slatka mjenovska krv od briskve s Hankom. To ča je Barica pila kot majčino mliko, ča ada curi u mjenovskoj krvi, značilo je za Hanku sigurnu smrt. Hanka, suha divojka rumenih lic, dostaje polako i druga rumena mjesta: Natečene rumene usnice, natečene rumene oči, natečeno rumeno grlo. „Vrijeda će mi sape sfalit“, pomisli. Barica biži okolo nje, zove hitnu, zove mamu, zove Mjenovce. „Kako moru briskve ubiti človika?“, jauče Barica i biži dalje u kolobaru. Hanka zdahne i se pita, kako dugo će joj ov čvor u grlu još dopustiti sapanje. Onda barem još ima ruke. Njimi more popasti za čelo, morebit i moliti. Ali i to bojsek već ne bi pomoglo. Premda: Moliti se more i da ne dojdeš u purgatorij. Čistilišće. Morebit bi ju to očistilo od te proklete mjenovske krvi, bi joj iskinulo svaki kusić briskve, ki se širi u nje krvi. Hanka odsaplje, još joj pluća funkcioniraju i zrak se polako širi kroz natečeno tijelo. „Zač mi otac nisu rekli, da ne godi svakomu mjenovska krv?“, Bare biži u kolobari i ruje u telefon. Med tim šlapi Hanku. „Znaš inako još govoriti ili si jur u nesvišću?“ Hanka otvara natečene oči, koluta njimi kao znak kratkoga ostaloga žitka. Ruke već ne more zdignuti. Hanka misli na starje. Kako bi sad morala nositi sviću, zaškuriti zrcala i se oprašćati od drage rodbine. Ali nikoga nij. Zvana Barice, ka viče: „O suzno dolino! Već skoro na saplje!“ Hanka još jednoč otvara oči, skuplja zadnju snagu i reče: „Barica, daj mi mir vjekovječni. Sada i na sve vijeke!“ Tereza Grandić
Život nije loto Pa da, jasno – sad konačno sve ima smisla. Ceo moj baksuzni život: prevremeno rođenje, kontuzija mozga u trećoj godini, prosečan uspeh u školi, prosečan uspeh na fakultetu, prosečan uspeh u krevetu, izgubljeni dobitni loto listić (i dalje mislim da mi ga je Miroslav ukrao, ma idi: dobio nasledstvo od tetke iz Rumunije, jeste), kupovina prokletog NFT-a (pa ja stvarno nisam normalan), i sad ovo! U naučnim krugovima dosad nezapamćena agresivna alergija na kedrovinu! I ko uopšte pravi čačkalice od kedrovog drveta! I zašto sam baš danas morao da koristim glupu čačkalicu? Dobro, kelnerica me je gledala nekako požudno, kao da... ma, bilo je tu nečega, garant! I onda sam mislio da ću izgledati kul sa čačkalicom u ustima. Koji sam ja paor... Dva sata kasnije ide mi pena na usta. Još dva sata kasnije stiže i dijagnoza: alergijska reakcija tako eksplozivno potresa imuni sistem da on u roku od 24 sata izvršava samoubistvo. Znači, još dvadeset pišljivih sati. Još dvadeset sati sramote, anksioznosti, beznađa. Tuge? Pa, i nemam baš za čime da žalim. Osim onoga sa kelnericom. Bilo bi tu nešto, sto posto! Ali nema se više vremena za sanjarenje, budimo efikasni. LOTR Extended, to mu dođe – koliko, oko 12 sati. I još osam sati zdravog sna. Nije loše. Mihajlo Dasukidis
Razgovor sa stupom
Na terase jė fešta Vėzda bůtė prėčitali jėnů morti male nėobičnů pripovest. Na jėnom hrvatskom otoku, vu jėnomu malomu mestu, na terase jėnoga hotela, jė fešta. Jėni igrajů, drugi popievajů, nekoji plėšėjů i ′si sė vėsėlijů. A mėj tiem ′siem sė najdė jėne male, kosmate čude štėre vam bů vėzda s svėga glėdišča povedale kak jė tuo bile. Čujėm nėkvů galamů. Poslušam male boljė, ′sė višė jė ljudi na moje terase. ′Sė glasneši sů. Idėm ja poglėdati koj tuo tam jė. Čudaj jė i′. ′Si lajėjů na nėkvom svojėm jėzeků. Zakoj sė ovi s prvemi nogami čėšů po prsa? Gore dele, gore dele. Kričijů i javčejů kak da im jė nėščė na rėp stal. A znam sů půni bůh. Buokci, znam kak im jė. Velika je tuo můka. BUMMM!! Nėkoj je zružile. K′ė tuo bile? Kak da jė nėkoj z vėnoga tam stola opale. Idėm si ja tuo poglėdati. Nėkak čudne zglėda. Voda s toga vun curi… ale nije tuo voda. Ima nėkvů čudnů duhů…k′ė ovo?? Da pruobam poleznůti? Bljaaaak, fuuj, ovo jė tak žůko…. Čakoj male, sikak jė slatkastė. Bům još jėmpůt pruobal. Mmmmmh ovo je baš fine. Ovo bům ′sė popil… Mam mi je lepšė. Kak sėm si super. Mogel bi od srėčė skakati. Zdėrėm sė na ves glas. Naj ′si tuo čujėjů! Niščė mi ništ nė morė! „JAAAA SĖM NAJBOLJŠI DEČKOOOO!!!“ Idėm ja tuo vėzda ′siem po sėlu povedati kak sėm JA NAJBOLJŠI! Bejžim ja čėz sėle prėma prve hiže, pak sė odjėmpůt vužgė svetle na onom stůpu. I tie stůp iste. Koj on misli šte on jė? Samo zate k′ė tak visok, misli da je faca. Vėzda bů on mėnė čul! Bėdak jėn. „Čuj ti stůp, ja sėm ovde glavni! Ti si jėna obična šibica! Mė čujėš!? Ja sėm vėkši i boljši od tėbė!! Mė poslušaš!?“ Na terase jė fešta. Si sė vėsėlijů. Samo sė nėkvi pijani Zagorec obrnė prėma ceste i vėli: „A koj vėn tam cucek lajė na stůp?“ ė = [æ] ů = glas mėj o i u Matej Hadrović
Svi teksti kreativnoga pisanja su izašli u NG-print izdanju: JPG special edition.
