Da ne bude zablude: ne, nije bio osobno onde. Kako je biti slavenska manjina u nimškogovorećoj sredini znamo sv:e jako dobro. Uprav s tim iskustvom i iz te perspektive stupiti u scenariji u kom je čisto obratno – nimška manjina u slavenskoj sredini – je vrlo zanimljivo i nekako proširuje pogled i perspektivu na vlašću zajednicu.
Po 27. put je nimška manjina u Slovačkoj, tzv. Spiški ili Karpatski NimciZipser Deutsche/Sachsen ili Karpatendeutsche, svečevala svoj festival kulture i susretov Kultur- und Begegnungsfest u malom varošu Kežmarok (Kesmark) blizu Visoke Tatre na skoro drugom kraju Slovačke. Kultura i susret znači kod njih skoro isto kao kod nas: u glavnom folklor odnosno folkloristički, narodnjački program.
Uz ostalo, pružio se onde susret, ki nije bio za očekivati – ili ipak? Hansi Hinterseer. Pardon, preskočila sam nekoliko točak. Dakle, od početka: po treti put je folklorni ansambl Kolo Slavuj bio pozvan na ovu manifestaciju. I treti poziv je bio rado primljen jer, organizacija fešte je odlična, ljudi ugodni i ljubezni i krajina prekrasna, zanimljiva i – za nas – premalo poznata.
Viva ča?
Glavni kulturni program je bio opširan, 16 grup na popisu a Kolo Slavuj na čistom kraju programa. Znači, nismo bili samo izvodjači nego i publika, jer pri čekanju na vlašći nastup se naravno gleda i druge grupe pri njevi nastupi, pred svim ako je tanac u pitanju. Pri nastupu grupe mladih plesačic (teenagerice) je pojavilo se čudjenje: muzika, jačka gluši narodnjački, a u odredjenoj točki koreografije si plesačice same udru po riti?!?!? Pri bližjem slušanju se ispostavilo: to je doslovna interpretacija teksta. Pitanje u rundi, ka je to narodna jačka? Nimške narodne jačke nisu naša domena, i tako je teta google riješila to pitanje izvora: Hansi Hinterseer. „Viva Tirol“. U Visokoj Tatri.
I u Austriji se dost puti stane da se miša narodna muzika s narodnjačkimi šlageri („volkstümliche Musik“). Naravno bi se moglo i koč pokrenuti spametan diskurs, ča je narodna muzika, ali to nije moja ekspertiza i neću se pustiti u to. Čisto subjektivno i u toj odredjenoj situaciji bilo je nam, k:e smo iz Austrije i poznamo Hansija Hinterseera (kanili ili ne) i pripadamo hrvatskoj narodnoj grupi u toj istoj državi, čudno da se koristi ta jačka, ta vrst muzike i se to prezentira kao folkor odnosno kao narodna umjetnost.
Šlager u zrcalu
Zapravo se ali i mi ne smimo pre daleko nagnuti iz obloka. U stvari je ovo zrcalna slika onomu kako i kod nas ponekad biži. Čim nastupa grupa u nošnja ili sličnoj opravi i igra tambure, se to gleda ili prodaje kao gradišćanskohrvatski folkor, gradišćanskohrvatska narodna muzika, a zapravo se dijelom igraju stari šlageri iz prošloga stoljeća i iz bivše države Jugoslavije. A ponekad i on:e k:e nastupaju nimaju pojma, ča to znači ča jaču. Isto kot ne vjerujem da su te mlade divojke u prekratki dirndli znale kakov seksističan tekst to dohadja iz zvučnikov. Da se razumimo, ovo neka ne bude jaukanje i zdvajanje o jezičnom propadanju etc. etc. Samo je ov doživljaj bio dobra natuknica da bi mogl:e i malo već reflektirati o tom kako ča činimo, zač to tako činimo. Uopće ne tribamo misliti da smo mi kao manjina ili narodna grupa ča posebnoga. I zavaljat ću se, svaka zajednica ima svojega Hansija Hinterseera, ili Kiću Slabinca, ili Miroslava Škoru ili-ili-ili…
Ako se sada pitate kako je završila fešta kulture i susreta: na kraju su sve grupe i publika skupa zajačile „Wahre Freundschaft“. „Nek živi ljuuuubav….“
