Sad si mi opet ušao
Pozdravljam, ponavljam te
Gledam te, mala virica, kako skačeš po stabalju mojih pluća
Svit već nije igrališće u Kaisermühlenu.
Igrališće nije zaprto, tr i svit nije zaprt.
Ipak si ovde. Opet med manom i sobom – pratiš svaki dušak – mi kradeš kiselinu u krvi, jer ju pravaš da rasteš.
Nisi već isti, preminjio i dalje razvio si se, znamda pametniji nastao.
Ako prispodobimo, ki od nas je pametniji nastao pri tvojoj pandemiji…
Si završio u medjuvrimenu diplom? Ja ne.
Si upoznao nove kute svita? Ti sigurno i svaki kut.
Pratio sam tvoje avanture. A i ja nisam samo doma čučao kot na početku. Ja sam ti se branio u Portugalu, u Parizu, u Španjolskoj, u Danskoj. Još i u Albaniji, kade si ljudem tako svejedan nastao, niti onde te nisam strefio. Već nijedan se onde već ne briga za tebe.
Stopr sada u Beču u pjevajućoj masi si me presenetio. Slab sam bio. Svaka snaga moje imun reakcije je zaspala, da si se nepažljivio ušmuljao u moju palaču.
Infiltracija uz jačenje i veselje je naravno hamišna. Dobro si koristio “window of opportunity”. I ti moj sine, Omikron!
A čim si nabrusio nož za napad – sam ti ga zlomio – sa sokom od ingvera, s cipljenjem, s tabletami, tako da me tvoji bodi već ne bolu. Spray za nos je Geysir, ki će te splanuti. Sa zadnjimi riči se ne špara, imaš ku za mene? Adieu? Zramaj se.
Ko urednik ima koronu…
Foto: Anastasiia Chepinska/Unsplash
