/

Manjiner Mauer – ali ne u Berlinu

MEN (Mladina Europskih Narodnosti) je odlučio proširiti definiciju manjine. Od sada kani uz autohtone i nacionalne manjine i etničke i lingvističke manjine zastupati. Razlog je, da nekoliko manjin u država nisu autohtone ili se ne identificiraju kot nacionalne manjine (link Vera Buranits intervju). Ali kako nastanu takove manjine i kako se more viditi cijeli pokret? 

Ako postoji jedna „manjina“, je njoj suprotstavljena „većina“. Ova većina i ima moć stoprv konstruirati „manjinu“ pomoću jezičnih, seksualnih, kulturnih i vjernih granic. Ada moć zaredjivanja jednoga individuuma jednomu kolektivu i tu moć stvoriti iz granic zidi.

Politika misli, da se more riješiti problem zidi s takozvanim “integracijskim konceptom”. Zidi se pomnožavaju, a nekako i raste strah većine od zidi. Prije nego morem objasniti, zač ta koncept ne more funkcionirati kot si to nek:e predstavu, moramo krenuti od prava.

Nove i stare manjine

Ča su neautohtone manjine i ča autohthone? Da ne dojde do pobludjenapobludjenje-Verwirrung zbog pojma manjine, ga moram rastumačiti. Pod “manjinom” se politički i pravno razlikuju takozvane “nove” i “stare” manjine. “Stare“ su u Austriji po zakonu Sloven:kinje, Hrvat:ice, Čehi:nje, Slova:kinje i od 1993. ljeta Rom:kinje, a „nove“ manjine se klasificiraju pejorativno u svakodašnjici kot „Ausländer“. 

U Zakonu o narodni grupa od 1976. su definirane autohtone manjine ili narodne grupe ovako:

§ 1 Abs 2 Volksgruppengesetz (VoGrG): “Volksgruppen im Sinne dieses Bundesgesetzes sind die in Teilen des Bundesgebietes wohnhaften und beheimateten Gruppen österreichischer Staatsbürger mit nichtdeutscher Muttersprache und eigenem Volkstum.”

Volksgruppengesetz

Kratko to znači, da manjina more nastati autohtona, ako živi u odredjenom teritoriju, ako govori ne-nimškim materinskim jezikom i ako ima kulturne posebnosti, ke su povezane zemlji(=narodnost), ča polag Medjunarodnoga pravaMedjunarodno pravo-Völkerrecht slijedi po 80 do 100 ljeti. Diskutira se o valjanosti ove definicije iz 70-ih, jer one grupe, ke valjaju uprav kot autohtone, isto ne živu izolirano u jednoj regiji i su se iselile ili se iseljuju naprimjer u Beč. 

Premisa: „novo“ neka nikada ne postane „staro”

“Novo“ doseljene grupe bi mogle teoretično po nekolikimi ljeti svojičitisvojičiti-Anspruch erheben status autohtone manjine. Politika se najvećem dijelu nasloni na premisu, da je zbog povijesnih i pragmatičnih uzrokov važno, da „stare“ manjine potporu dostaju, jer su jur stoljeća dugo ovde. Naravno se i ovde kreće pitanje: Od kada valja povijest? Po 100 ljeti, po 200 ljeti ili po 500 ljeti?

Juristi:ce, organizacije i političar:ke, ke su drugoga mišljenja, argumentiraju, da bi se moralo reformirati definicija. To znači, da su manjine jedna tema, ka se na internacionalnoj i na nacionalnoj razini diskutira. Zadnje ljeto su posvetil:e manjinam i Zakonu o narodni grupa u Koruškoj simpoziji imenom „gemeinsam 2020 skupno“, kade se je ova definicija diskutirala. Problem je kompleksan: Opstanak naprimjer jezika autohtonih narodnih grup  je odvisan od potpore države. Zbog sve veće urbanizacije se kani definicija teritorija proširiti i omogućiti hasnovanje jezika ili naobrazbu na jeziku i u “ne-autohtoni” regija. U isti čas to ali znači, da bi onda i druge mogle osvojičiti status autohtone grupe: 

“Freilich bleiben als Marksteine der Trennlinie die “Verwurzelung” – die Autochthonie – und die Staatsbürgerschaft. Beides kann aber im Laufe der Zeit erworben werden.”

Jürgen Pirker, gemeinsam 2020 skupno

To ali nekolikimi iz “većine” ne kanu, ni pojedine peršone iz “starih manjin” ne. Zač je ov strah od tudjega tako velik? 

Mi i „drugi“

Inozem:kinje i manjine. Čini se, da ove kategorije sastavljaju/prikazuju statične grupe, ali u stvarnosti se on:e osobe, k:e su zaredjivan:e jednoj kategoriji, ne moraju identificirati istom. Jedan plakativni primjer: “Gradišćansk:e Hrvat:ice igraju tamburicu i on:e tancaju u čižma. Dodatno imaju radikalno konzervativno mišljenje vezano uz katoličansku crikvu.” Se svi slažete s opisom? Naravno i ne moremo većinu gledati kot homogenu masu. Dominantni medijskii i politički diskurs ipak trenutno tako izgleda, da se čini, da postoji jedna grupa  „mi“, kade su inkludirani „naši drugi“ (autohton) i da postoji jedna grupa „tudji drugi“

Već k:e već, već k:e manje tudje – ili k:e već, k:e manje tudj:e

Činjenica je, da nek:e iz grupe „tudji drugi“ moru brže dojti u grupu „mi“, ča ali uopće nima/rijetko ima posla s nimškom jezičnom kompetencijom. Zbog osebitosti kot farbe kože, vjere i materinskoga jezika dojde do diskriminacjie i neugodnih situacijov. Naprimjer pitanje, odakle ki zaistinu „dohadja“? Se spomenete na to, kad je tirolski zemaljski poglavar Günther Platter pitao Davida Alabu: „How do you do?“

Čuda su gizdav:e na svoj jezik, na korijene ili vjeru i prezentiraju vidjlivo šarolikost. Uopće prva generacija doseljeni:c se organizira po jeziku, regija ili vjeri u društvi. Ona skupćina im pomaže najti u Austriji dom i pomaže kod kompleksnih birokratskih službenih putov i učnje nimškoga jezika. Važnost ovih društav ili communities postane veća, ako su pojedine grupe već diskriminirane. 

Rič izgubila značenje: Integracija

Rješenje ovih konfliktov segregacije išće politika pomoću koncepta “integracije”. Ali ča ta rič uopće znači? U politiki i u mediji se hasnuje rič bez svoje etimološko značenje. Integracija dojde od latinske riči integratio ili integrare (cjelovito postavljanje nanovič). Etimološko ada ide zato, da iz dvih ili već dijel načiniš nanovič cjelinu. Ov proces očekuje skupno postavljanje, kade sve strani imaju isti udijel i istu moć. U istini ali samo jedna stran odlučuje, druga se mora podmetati – ča bi se moglo već kot „asimilacija“ (prilagodjenje) razumiti.  Ali komu ili čemu prilagoditi? Kako moreš nastati „prava“ Austrijan:ka? Kot jur rečeno je „nastati Austrijan:ka“  za već k:e laglje nek za druge. Iz ovoga pogleda takozvana „integracija“ ništ drugoga nije neg zlikazlika-Täuschung integracije, u koj je rasizam svakako integriran.

Propustljivi zidi = multikulturalna koegzistencija

S jedne strani  postoju društva manjin, ka su za druge/eksterne zatvorene. Zatvorene zato, jer se kanu od onih ljudi, ki je diskriminiraju, čuvati i kade moru u miru svoje tradicije živiti. Ona društva su za pogodjene mjesta sigurnosti. S druge strani je nastala nova generacija u manjina, ka dodatno zastupa model multikulturalne koegzistencijemultikulturalne koegzistencije-multikulturelle Koexistenz i ka kritizira etničku segregaciju. Multikulturna koegzistencija je otprto druženje, kade je moguće, baviti se šarolikošćom i kade se medjusobno pratiš i podupiraš.

Herbert Langthaler, socijalni antropolog, žurnalist i dugoljetni suradnik „Asylkoordination Österreich“, piše u svojem sastavu (2001) od simpozija  Minderheiten in Österreich, da se triba trokut političkih mjerov:

Jedan preduvjet je, da se predstava homogenosti dekonstruira. Na mjesto toga neka se individuum sa svojom jedinstvenom ličnošćom postavi u sredinu. Priznati se moraju sva potriboća individuuma, ka moru biti sve – od socijalizacije, seksualne orientacije, od duševnoga i tjelovnoga stava i od peršonskih simpatijov. Ide za priznanje šarolikosti. Langthaler razloži, da je društvena realnost kovana od rasizma, homofobije i islamofobije. On:e, k:e su zaredjivanje tudjim i drugačijim, su prisiljen:e se organizirati ada po vjeri ili po seksualnoj orijentaciji ili po porijeklu. To znači, da se moraju do jedne mjere etničke, vjerske, ili i seksualne granice i zidi akceptirati, razloži Langthaler. Metaforično bi se dalo reći, da su ove zidi, ke Langthaler opiše, propustljive zidi. 

Iako je ova predstava trokuta jur dvajset ljet stara, je još vrlo korisna. 

Jedna mogućnost proširenja

Kot sam jur na početku pisala, je MEN (Mladina Europskih Narodnosti) na svojoj generalnoj sjednici proširila svoju definiciju o manjini i je dodala uz autohtone i nacionalne manjine, lingvističke i etničke manjine. Dodatno kooperira MEN s migrantskami grupami.  U štatuta su inkludiral:e non-binarne osobe da uključu i manjine u manjini. Ako se vidi pokret u ovom većem kontekstu, se vidi, da je odluka MEN-a jako peldodavna. Ćemo slijediti tomu pretkipu?


Izvori

Gingrich, Andre. 2014. Ethnizität für die Praxis. in Wernhart, Karl / Zips, Werner. Ethnohistorie. Rekonstruktion, Kulturkritik und Repräsentation. Wien: Promedia. 

Langthaler, Herbert. 2001. Welcher Schutz für welche Minderheiten? in Kletzander, Helmut / Wernhart, Karl. Minderheiten in Österreich: Kulturelle Identitäten und die politische Verantwortung der Ethnologie. Wien: facultas. 

Priker, Jürgen. 2018. ”Alte” und “neue” Minderheiten: Grenzen und Brücken in Recht und Politik. in Hafner, Gerhard et al. gemeinsam 2020 skupno: Alte und neue Minderheiten: Integration, Recht und Politik. Hermagoras / Klagenfurt / Ljubljana / Wien. 

Symposium “Minoritäten in Österreich” 1998 Universität Wien 

Symposium/ Konferenz “gemeinsam 2020 skupno: Alte und neue Minderheiten: Integration, Recht und Politik” 2017 (Serie der Hermagoras 2017-2020) Bildungshaus Tainach 

Grafik: Sebastian Wiesinger
Kroatischer Text erstmals publiziert in NG2/2021

Piši komentar

Your email address will not be published.

Latest from Blog