/

Ewald Pichler & outing: Ćuti, fantazije i predrasude

Intervju s pokojnim peljačem hrvatske redakcije ORF-a. Podnaslov u NG 1/98 je bio: Biti peder u današnjem društvu. Foto: ORF.

Našemu težišću protiv “norme” smo našl:e pogodanpogodno – passend intervju s Ewaldom Pichlerom u print-arhivu (1/98). Julija Schweiger ga je peljala, Novi glas je u tom izdanju imao težišće homoseksualnost. Članak nije novo lektoriran.

U zadnjem vrimenu se o homoseksualitetu u našem društvu, osebujnu u Crikvi, opet malo već govori, raspravlja i diskutira. A i neki prominentni ljudi, kot na primjer Alfons Haider, su se „outali“, to znači, da su u javnosti priznali, da su pederi. U toku svega toga smo se i mi, uredničtvo Novoga glasa, razgovarali o toj temi. Došli smo do pitanja, kakov je društveni stav prema pederom, a osebujno, kako je odnos Hrvatov prema homoseksualitetu. Mislili smo, da bi bilo zanimljivo doznati takorekuć iz prve ruke, to znači od jednoga pedera. Hrvata, kako on vidi situaciju homoseksualnih ljudi i kakova osobna iskustva je načinjio i načinja. Okrenuli smo se Ewaldu Pichleru, ki je i odmah bio pripravan na razgovor.

Ewald Pichler: Na početku kanim nešto navoditi, ča mi je jako važno: Bilo bi mi žao, ako bi slijedeće nastalo ponovljenji coming-out, ako bi negdo mislio, da sam se ja sada na modu obisio, da sada opet vičem: „Hej, nekate zabiti, i ja sam peder!“. Ov intervju je nastao iz pripravnosti, kad me je redakcija Novoga glasa pitala, da li bi bio tomu pripravan.

Kad ide za coming-out kot takov moram reći dvakrat nažalost: Prvić, da se to sada tako strašno staje i toliko puti stane, a drugić, da je to svenek takova senzacija. Prije su drugi ljudi outali pedere iz zle namjere. A kad je počeo „gay-movement“ u Ameriki, onda su gledali pederski aktivisti na to, da bi bilo ćim već prominentnih ljudi, ki se outaju, da to bude pomoć za cijelo opće gibanje.

Samo outanje Alfonsa Haidera nije bilo tako znamenito ni za mene ni za toliko čuda drugih ljudi, jer tote se je pak ironično reklo: „No hvala Bogu! Sada i on zna, da je peder. Dosle su to nek svi drugi ljudi znali.“

Mojemu outingu je sada jur već od  trideset ljet. Nisam se dao pritiskavati. Ali kad sam nastao sekretar ondašnjega zemaljskoga poglavara Kerya, je to bilo apsolutno potribno. Jur pred tim sam znao, da ako zatajim da sam peder ili načinjim iz toga kakovu aferu, onda će iz toga ne samo nastati nego i ostati afera pak će biti svakojačkoga natezanja. Zle namjere je dosta, a bilo bi sigurno i dost pokušajev nasilja. Ispostavilo se je, da sam imao pravo, pravo s tim, da sam svakomu veljek rekao, kako je i kako se stoji. Ja nisam išao bubnjati, ali govora je jur bilo prije. To se svenek zna. Pederi su u teškoj situaciji, jer mislu, da ionako nigdor ne zna i onda se počnu skrivati, a to je još gorje. Situacija je čuda puti teška. Već ki si ne more priuštiti, da se outa, jer bi mu bilo nemoguće potom dalje djelati na svojem djelatnom mjestu. Med prominentnimi ljudi je to laglje. Ali ako si znamda zaposlen u kakvom uredu, onda je sigurno još dosta diskriminacije.

Kad sam bio još jako mlad človik, onda je bio homoseksualitet prepovidan. Imao sam zapravo dva pradoživljaje, zbog kih sam onda odmah išao na javnost: Prvi je bio, da sam djelao kratkoročno kot bar-keeper u jednom pederskom baru. To je bilo ono vrime, kad je to još sve bilo prepovidano. I tako tokom dana su mi ljudi htili na baru povidati o njevoj sudbini, strašnoj sudbini. Ako je susjed na primjer samo malo sumljio, su ljudi išli u zatvor, uništene su bile egzistencije. A to ne zbog toga, jer su zavodili maloga ditića, nego zbog čega čisto normalnoga med odrašćenimi ljudi, a i to ne kade na trotoaru ili u sjenokoši, nego u svojoj spavaćoj sobi. Onda sam si ja za sebe zarekao: „Tako ča se meni stati neće.“

Drugi doživljaj je bio ta, da je jedan od mojih prijateljev umro. Njegova majka je došla k meni i me je zamolila, da neka ne dojdem na pogreb, jer bi imao nje siromašni sin još po smrti zlih riči. Ako bi ja došao na pogreb, onda bi znamda svi znali, da je i on bio peder.

Ewald Pichler črno-bijelo. Na ovom mjestu i hvala ORF-u za snimke iz arhiva.

Novi glas: Kakove su bile reakcije roditeljev i poznancev, kad su doznali, da ste homoseksualac?

Ewald Pichler: „Kad se je dočulo“, bile su prve reakcije velikoga djela onih, od kih sam sto posto sumnjao da su isto pederi, takove, da su me strašno obajali. Ne da bi drugi mislili, da su znamda i oni pederi. Nekoliko prijateljiv je ali bilo, ki su onda otvoreno u javnosti počeli kazati, da su moji prijatelji.

Ča naliže moje roditelje, to je meni bilo zapravo najteže. Išao sam tim putem, da su drugi ljudi prije znali, da sam peder, nego oni. Ali ja moram reći, da sam zahvalan mojim pokojnim starjim, da su se tako odlično ponašali kad su doznali. Pred svim moj otac. Iz načina kako nas je moja majka odgojila, si nisam ništa drugoga očekivao, nego da će to ona bolje moći akceptirati. Ocu je bilo strašno teško. Vindar se je zaistinu na svaki mogući način počeo baviti tim fenomenom. Homoseksualitet mu je bio nešto apsolutno tudjega. A pravoda, svaki se pita, da li se to da zvračiti. Ako si peder, jako dugo i sam ne znaš, ča je, dok k tomu ne stojiš. A to je jedna perioda, ka dosta dugo dura. Svaka biografija je drugačija. Ja sam bio 13, 14 ljet star, kad sam znao, da mene interesiraju neke stvari u seksualnom odnosu, ke drugoga muža ili drugoga dičaka u mojoj okolici ne interesiraju. To je meni bilo jasno. Ali postoji ljudi, ki to iz bilo koga razloga stoprv kašnje znaju. Tim je onda morebit još teže.

Ako se prispodabljam s drugimi ljudi, morem reći, da nisam bio nesrićniji nego drugi. Moja biografija sigurno ne odgovara prosjeku. Imao sam čuda sriće. Ja sam dosta velik glumac i nekako lukav. Kad sam u društvu uptio, da će negdo povidati šalu o pederi, onda sam ju ja prvi povidao. Pri mojem djelu sam svenek bio med ljudi i nisam imao poteškoć zbog mojega homoseksualiteta. Ovo gluši sve jako pozitivno. Ali nije za sve tako lako. Kot peder moreš dostati strašne neuroze. Outanje zna biti momentano katastrofalno. A i skrivanje, osebujno na selu, more imati za psihu strašne posljedice.

Novi glas: Mislite vi, da je tema homoseksualitet med Hrvati osebujno tabuizirana, da je ovde još već predrasudov?

Ewald Pichler: Ja bi rekao med Hrvati, uopće med Gradišćanskimi Hrvati, je to posebno tabuizirano. Ali ne iz toga razloga, da su oni Hrvati, nego to stoji u vezi s njevom sociološkom situacijom. To su zvećega ljudi, ki živu na selu, u jako katoličanski skupćina i, recimo tema seks kot takova je apsolutno tabuizirana. A drugo je još to, da postoji jedan paradoks gledeć male skupčine. Kad imaš jur na neki način kako takovu diskriminaciju kot grupa – gradišćanskohrvatski narod se kot grupa očevidno ne diskriminira, ali svejedno postoji i neka diskriminacija – takorekuć ne moreš pravati još jednu dodatnu. To bi bilo onda preveć. Slijedeća klasična šala se ovde dobro paše: Kad se vozi po New Yorku jedan crnac i ima blond pofarbane vlase, lakirane nokte i čita židovske novine, ga pita jedan muž: „A samo crnac biti ti nije dost?“ Ta šala ima jako veliku simboliku.

Novi glas: Kakav je vaš odnos prema Katoličanskoj crikvi?

Ewald Pichler: Stav Crikve je već ili manje jasan. Ako ideš po šestoj zapovidi „Ne praznuj!“, je sve, ča se stane u tom smislu izvan braka – seks, vanbračni seks – prepovidano i grih. A logično je onda, da je seks med ženom i ženom ili med mužem i mužem isto prepovidan, jer se ne dogadja u braku. Ali da Crikva apsolutno ne nudja ikakovu pomoć za pedere, to mi je bilo jur svenek žao. Za mene Crikva nije sa svom silom istovrimeno i vjera. To su dvi različni stvari. A ako mi Crikva obećiva, da ću dojti u pakao, onda počnem premišljavati, je li ja u ta pakao ne bi mogao dospiti i za par tisuć šilingov lakocjenije svako ljeto.

Novi glas: Kako vi vidite pravnu stran i prava homoseksualnih ljudi? Ča bi se moralo po vašem mišljenju moralo čim prije preminjiti u tom pogledu?

Ewald Pichler: Za človika, ki je živio kot i ja, kad sam bio mlad, u toj pogibeli, da ćedu ga zbog svojega homoseksualiteta zatvoriti, se je pravoda ča pravnu stran naliže čuda ča poboljšalo. Jedna točka natezanja, ka sada postoji, je ta, da je zaštitna starost za pedere viša nego za heteroseksualne ljude. Ča bi ali zapravo bilo važnije, bi bilo riješenje pravnih posljedic kad imaš na primjer skupa s prijateljem stan ili ako kaniš prijatelju, s kim skupa živiš, jerbinstvo dati. Ali tote su pederski aktivisti barem u vokabularu išli krivim putem, da to zovu „pederski brak“. To bi se bilo moralo od početka drugačije nazivati, ne brakom i uopće ne približno k hižnomu staližu ili svetomu sakramentu. Mislim, da je to krivi put, da se kroza to izazovu samo opet neke dodatne predrasude. A predrasudov je još svenek dost.

Novi glas: S kakovimi predrasudami i s kakovom diskriminacijom ste se jur morali boriti ili se i danas još borite?

Ewald Pichler: S jedne strani vidi javnost u pederu kakovoga efeminiranoga človika. A s druge strani se sumlja, ča ti pederi sve djelaju. Tote se zbudjaju fantazije, da ćeš se nek tako čuditi! Ča je velika diskriminacija i ča mi se je jur već puti stalo je slijedeće: Ljudi, ki ne poznaju pedera, se s manom upoznaju i onda polako dojde van, da sam peder. A onda dojde slijedeća rečenica, ku sam jur stokrat čuo u mojem životu i naku dostanem prišće, kad ju čujem: „Jo, wonn olle Krowodn so warn wie du!“ Mislim, da se more tote izviditi neka veza. To znači, da neki pristup, koga imaju ljudi prema čemu tudjemu ili prema kakovoj manjini, ima paralelne izraze. Razlogi znaju biti različni, ali izrazi, s kimi se to onda veli, su paralelni.

Novi glas: Kakova preminjenja u stavu društva prema homoseksualitetu ste u prošli dvi, tri desetljeći uptili?

Ewald Pichler: Ja mislim, da se u društvu nažalost nije čuda preminjilo. Nek sada je u, koliko ja smatram, zadnji deseti ljeti uniseks tako nekako nastao „šik“, moderan. Ali ako se samo malo grbašće po površnom laku, se pokaže, da su predrasude ostale iste. Sve već okrugov i društav je, u ki imaš – u Ameriki su to bili takozvani „parade-negeri“ – „parade-pedera“. A s tim je već ča uslišeno. S tim pokažeš, da si liberalan.

Novi glas: Imate znamda neku poruku za sve one mlade i starje homoseksualne ljude, ki se još boju i sramuju pojti u javnost, javno se priznati k svojemu homoseksualitetu?

Ewald Pichler: U pogledu outinga nikomu ne bi mogao dati preporuku, jer je svaka biografija, svaka sudbina drugačija. Ali napomenuti kanim to, da je outing potriban za egzistenciju svakoga pedera, da more biti barem prema nekolikimi ljudi „slobodan“.

Novi glas: Ča bi se moralo preminjiti u društvu, da bi nastala situacija za pedere podnošljivija?

Ewald Pichler: Na društvu se razbiju mnogi pederski odnosi, ki bi mogli duglje durati. Okolnosti čudakrat ne dopušćavaju, da se pederi normalno upoznaju ili skupa živu. Osebujno na selu je to skoro nemoguće i onde moraš biti jako čvrst, da to moreš izdržati. Katastrofa današnje pederske situacije je, da zapravo nikoga ne interesira, da jedna žena drugu ženu ili jedan muž drugoga muža ljubi, nek svaki kani samo znati, ča ti dva djelaju u krevetu. Za odnos, za ljubav se nigdor ne brine. Ljubav bi se morala poštivati. Za sve drugo se društvo ne bi smilo skrbiti.

Novi glas: Lipa hvala na vašoj otvorenosti.

intervju: Julija Schweiger

Piši komentar

Your email address will not be published.