Nač se nasloniti? Wo anlehnen? Psihoterapeut Vigor Matičec u intervjuu.

„Ich muss jetzt tiefer die Augen schauen, um etwas zu sehen.“

Das ereignisreiche und seltsame Jahr 2020 ist zu Ende. Die NG-Redaktion widmet sich in diesem Interview der Corona-Pandemie und ihren psychologischen Folgen. Der Psychotherapeut Vigor Matičec blickt positiv in die Zukunft und auf das Neue Jahr. Coverstory der Printausgabe 4/2020 von Marica Zvonarits und Konstantin Vlasich.

Vigor Matičec arbeitet mit Klient:innen, die nicht mehr weiter wissen. Einige davon haben sich während der Corona-Pandemie an den Therapeuten gewandt, weil ihr ganzer Alltag auf den Kopf gestellt wurde oder, weil sie große Sorgen haben, etwa nach einem Jobverlust.

“Die Pandemie lehrt uns mit schweren Belastungen weiterzuleben.” Vigor Matičec betont aber, dass es nicht gesund wäre, sich an diese Belastungen zu gewöhnen. Es wäre ein Anzeichen einer Depression, so Matičec im Interview.

Der Psychotherapeut erklärt, dass ein Teil der Grundbedürfnisse Kontrolle und Orientierung seien. Diese Grundbedürfnisse würden aber nicht auf dem Level erfüllt wie vor der Pandemie, so Matičec. Zusätzlich sei die Verbundenheit ein weiteres Grundbedürfnis, das durch die Maßnahmen eingeschränkt wurde.

Die Corona-Maßnahmen treffen auch die  Psychotherapie. Derzeit ist es so, dass einige Psychotherapeut:innen ganz auf digitale Sitzungen umgestellt haben, aber da fehle die menschliche Interaktion, erklärt Matičec. Der Psychotherapeut (unter Supervision) bevorzugt face-to-face Sitzungen mit Maske. “Das ist auch sehr schwierig, weil man Emotionen und Mimik nur durch die Augen lesen müsse,” zeigt Matičec auf. Er bietet Therapie-Einheiten auf Deutsch, Englisch und BKS an und das in Wien und Großwarasdorf.

Eine besonders herausfordernde Situation hätten Kinder mit schwierigem Umfeld während des Lockdown zu bewältigen. Matičeć, der auch als Jugendcoach an verschiedenen Schulen in Wien arbeitet, empfiehlt Kindern, sich in solchen Situationen einer externen Bezugsperson (z.B. einer Tante) anzuvertrauen und mit Freund:innen darüber zu reden. “Es ist gesund seine Probleme und Ängste auszusprechen, auch wenn das die Gewalt nicht stoppt,” erklärt Matičec. Hierfür gibt es gute Instanzen in Wien wie z.B Boje oder Möwe, die eingreifen können.

Zur Frage, ob die Maßnahmen emotionale und soziale Kompetenzen verschlechtern, da man auf Distanz bleiben muss, gibt sich der Psychotherapeut optimistisch. Er ist sich sicher, dass die Menschen zur Kompensation fähig seien und, dass Menschen das nach der Pandemie wieder anlernen würden.

Einige Sichherheitsmaßnahmen würden auch noch nach der Pandemie fortgeführt, so Matičec. Wir enden mit seinem Statement zu Normen:

“Ja, es gibt gesellschaftliche Normen, Werte. Aber was “normal” ist, ist eine subjektive Kategorie. Was für dich normal ist, ist es für mich nicht. Der Begriff Normalität hat nicht viel Sinn. Alles hängt von gesellschaftlichen Werten ab. Zum Beispiel ist Masken tragen in den Öffis in Japan längst normal. Vielleicht wird’s bei uns auch normal. Alles ändert sich, auch die Normalität. Nichts bleibt gleich.”

---

“Sada moram jako duboko u oči gledati, da ča vidim.”

Vikend pred vrati, ali pokidob nij društvenih dogodjajev pelja Novi glas opširan intervju. 2020. nas je trapilo, zato se obratimo komu, ki nam kaže pozitivne misli. Vigor Matičeca je psihoterapeut u Beču i u Velikom Borištofu. Slijedi intervju o djelu s dicom s teškom pozadinom, o psihološki posljedica pandemije i o štrategija kako podignuti emocionalno stanje.

Novi Glas: Cijelu dob zivati na monitore, zadnji put smo bili tancati kada u februaru, a jilo se po infekciji isto već ne rači. Nam se već neće. Kako nam moreš pomoći?

Vigor Matičec: Ova kriza ima već aspektov. Ako gledamo na psihološke simptome ili konsekvence krize, čuda ljudem ne ide dobro. Imaju skrbi o budućnosti ili su zgubili posao ili ne znaju, kada ćedu opet djelati. Ja sa čuda ljudi djelam, ki ne znaju kako dalje. To je veliko opterećenje za nje. Druga stran je, da se je naš svakidanji život jako preminio. Početo od toga, da su mnogimi u home-officu ili u „Kurz-Arbeit“. Nima već dnevne strukture, ku su prije imali. To utječe negativno na nas. Nek:e si moru pomoći sam:e, drug:e pravaju profesionalnu pomoć.

NG: Još ćemo dojti konkretnim pitanjem. Kako ta stalna briga utiče na psihu? Se naučimo na to?

VM: Ne. Ja se ufam, da ne. Nije dobro se naučiti na to. To bi bio jedan korak prema psihičkomu betegu, ako se naučimo na to. Kod terapije ponašanjaterapija ponašanja – Verhaltenstherapie se djela s četirimi osnovnimi potrebamiosnovne potribe – Grundbedürfnisse. Jako važne potrebe su kontrola i orijentacija. Svenek pokusimo imati kontrolu, ča će se nam dogoditi. Svenek se kanimo orijentirati, kako stojimo u ovom svitu i u svojem žitku. Kroz koronu smo čuda kontrole zgubili. Ne moremo već na tom levelu tu potrebu zadovoljiti. Teško se moremo naviknuti na to, da ne znamo, kako će biti sutra.

Kako osamljenost i prisiljena distanca, ka je kod već kih manja ili veća, utiče na psihološko stanje i dobrobitWohlergehen?

V: Spomenuo sam te četire osnovne potrebe. Druga je povezanost. Ta strašno fali. Ja to svenek gledam kot jednu vagu. Zdravi ljudi živu u balansu. S jedne strane imaš  opterećenje, stres na poslu i u vezi. Na drugoj strani imaš ti resurse. To je tvoja obitelj, tvoje prijatelj:ice, tvoj šport, tvoje društvo. Znači, mi pokusimo biti u kakovom balansu. Sad je skoro sve, ča sam opomenuo od strane resursa, u vezi sa socijalnim životom: familija, ku ne moreš viditi, društvo, ko se ne more sastati. Mislim na moju familiju u Zagrebu, ku ne morem viditi. Ako ovo sve fali, more ta vaga se nagnuti na tu stran negativnih stvari i kipati ćemo malo. Znači to je ekstremno važno, da ostanemo u kontaktu, da razgovaramo o tome, kako nam ide i da se družimo, da se šećemo s ljudi. Nam je to u geni, prediboko u nami, da bi mogl:e od jednoga dana na drugoga reći: “Ne, sada ćemo biti izoliran:e i to neće nam škoditi.”

Ako si moramo sada konstantno ruke prati, ništ ne pobadnuti, dezinficirati sve površine. Nisu to zapravo neki vrlo neurotični hobiji, kimi sad tako dobro vladamo?

V: Mislim, da u tvojem slučaju nije problematično, da pereš već puti ruke nego prije. Ti si moreš to dopustiti. Ako je jednoga dana pandemija van, onda se morebit već nećeš toliko ruke prati. Problem je kod ljudi i pacijent:ic, k:e imaju jur “prisilne radnje”Zwangsstörungen i k:e djelaju na tom, da manje ruke peru. Ljeta dugo idu na terapije, zimaju medikamente i se trudu, da ne peru 120 pute na dan ruke. Peru toliko ruke, da njim se jur koža skida i da njim curi krv. Sada je problem, da su on:e dostal:e potvrdu, da su imal:e pravo: “Eto! Ovi virusi zaistinu postoju!” To je problematično. Aš ja, kot psihoterapeut sada im morem teško reći: “Glej, nije tako kako si to misliš. Nije tako dramatično.” Jer on:e sada čuju u radiju i u televiziji, kako ljudi umiraju i sada su dostal:e potvrdu, ka im škodi.

Je posljedica pandemije, da se ljudi zbog virusa ne ufaju pojti tebi? Mi Austrijan:ke se ne rado pominamo o naši psihički problemi.

Ne bi rekao, da je to austrijski problem. Mislim, da je Austrija jako napredna u tom poslu. To je jako prihvaćeno, da se ide kamo i se pomina  o svoji problemi. To leži na cijeloj povijesti psihološke terapije u Austriji: Sigmund Freud, Alfred Adler, Viktor Frankl i sve drug:e, k:e su ovde veliki trag ostavil:e. Trenutno puno psihoterapeut:ic ne djela u praksi, jer se boju COVID-a i nudu terapije samo u internetu, naprimjer prik ZOOM-a. A to nije to. Onde fali to ljudsko, jer i ja sam djelao online i offline. Kad si uživo sa človikom moreš čuda već uptiti reakcije i se moreš laglje konektati s onim človikom nego preko interneta.

To znači, da imaš face-to-face sjednice?

V: Ja još svenek imam takove sjednice i to s maskom. Meni je to teško, jer fali cijela mimika, fali mi puno informacija i ta emocionalna reakcija, ku ne prepoznam ispod maske. Sada moram jako duboko u oči gledati, da ča vidim.

Ti nudiš terapiju na BKS, nimškom ili na engleskom jeziku. Se tako daju i nekako podiliti grupe klijent:ic ili imaju svi iste probleme?

V: Svi imaju iste probleme. Na engleskom jeziku još nisam imao nijed:nu klijent:icu. Djelam na BKS i na nimškom jeziku, ali moram priznati, da je većina na nimškom jeziku. Razliku se more viditi kod naših “Ex-Yu” ljudi. Ta razlika generalnog znanja o psihoterapiji, psihologiji i o tome, kako razgovor o problemima more pomoći. 

Meni je poslala moja mama “meme”, ki je kazao, da nije to psihološki problem, ako se počneš pominati sa svojimi biljkami u lockdownu. Problem je stopr onda, kad biljke počnu najzad govoriti.

V: Da. To štima. Kad biljke nazad govoru, bilo bi dobro potražiti profesionalnu pomoć. 

Denas sam čitao, da jedan mladji poznanac otvorio praksu za psihoterapiju. Zbog mladosti me to ali malo čudi. Ke su regulacije za izobrazbu i otvoriti praksu u Austriji? A i ti si pod supervizijom. Ča to znači?

V: Da sam pod supervizijom, znači, da sam ja još u izobrazbi. Ovo je sada zadnji dio izobrazbe. Moramo imati 600 uri psihoterapije s kljent:icami. A svak:a klijent:ica i pacijent:ica se supervizira od supervizor:ice. Tako moram imati 150 uri supervizije i u toj periodi morem djelati, si zaslužiti i imati svoju praksu. Ali kad tih 600 uri završim, onda sam gotov. Onda me zapišu u listu ministarstva za zdravlje.

Je to vezano kako uz starost?

V: Je. Ali to je tema za drugi intervju. U kratkom: Austrija je bila jedna od prvih zemalj, ka je imala „Psychotherapiegesetz“ 1990. ljeta. U njemu stoji, da je minimalna starost psihoterapeut:kinje 28 ljet. 

Kako star si?

V: 37, a sada ću nastati 38.

Idemo najzad našoj obljubljenoj pandemiji. Ako smo ciničn:e: Čim čemernije ide ljudem, tim bolje je biznis za terapeute? Ili to ne bi tako upamet zeo?

V: Moram reći, da je kod mene to tako. Neću reći nažalost. Mene veseli, da morem djelati. Primjećujem, da me u zadnje vrime čuda već ljudi kontaktira i čuda ljudi prava psihološku pomoć.

Meni u oko spade, da kad nisu fešte, ne moreš projti u krčmu, trenutno moreš i samo doma otpriti flošicu. Najveći plakati vabu za alkoholna pića, od groznog ruma do biterov. Alkoholičar:ke su do sada imal:e mogućnost pojti na krčmu. Kako ide takovim “pacijent:om” sada? 

V: Konzum alkohola – to sam čitao u jednoj študiji – je porastao u ovom času. To znači, da si ljudi kanu kako pomoći. Ljudi išću ča, ča bi im moglo olakšati dan ili svoje strahe. Tako, da se malo opustu navečer. Ili otpodne. Ili dopodne. Ali to je siguno jedna reakcija. Ljudi piju alkohol i ta im kratkoročno pomore, ali dugoročno ne. Alkoholičar:kami to ništ ne van načinja. Alkoholičar:ke ćedu nadalje piti. Drugi elemenat je, da ne moreš projti u krčmu, to povezujem ja sa socijalnom komponentom, a to fali svim(a).

Na jednu stran imamo toga smišnoga elefanta stati jedan med drugim. Ali kade ga nije, je u stanu i obitelji. Prvi lockdown je u Austriji je peljao tomu, da su nazivi kod helplinea za žene porasli za 38 procentov. Imaš ti iskustva terapirati žrtve sile?

V: Ne znam, je li si sada samo mislio na žene. Ali ja to vidim i kod mladih i čuda mladih je ostalo u lockdownu doma s roditelji, ki već nimaju djela ili ki imaju različne problem kot naprimjer s alkoholom ili ki kanu riješiti svoje probleme s alkoholom. Imaju troju dicu. Zatvoreni su u tom malom stanu u varošu i onda čuda puti eskalira situacija i onda dojde do sile.

Ti imaš čuda iskustva ča se tiče stanja školar:ov i si isto podvarao školare s teškom pozadinom.

V: Još svenek.

… dica i njevi roditelji imaju trenutno teško. Imaš kakov tip za podvaranje?

V: Imam nekoliko mladih, k:e imaju velike probleme zbog ove krize. Radim puno s mladima iz Srbije ili iz Bosne, k:e su došli pred kratkim u više škole. To je tako trend, da dojdu dica sa 16 ljeti, ka su bila jako dobra u školi u Srbiji i Bosni, u Austriju, jer imaju ovde roditelje ili ku tetu. Dojdu simo, da se školuju. I onda počnu problemi s jezikom. Učila su jezik u Srbiji ali nisu se toliko učila kot bi ga pravala u školi. Onda počnu problemi s ocijenami i problemi s identitetom, jer su se identificiral:e kot dobr:e učeni:ce do sada. I sada zbog COVID-a sidu doma sami u jednoj tudjoj zemlji, izoliran:e od svoje familije. Čuda puti su roditelji zdola ostali i uopće nimaju perspektivu, kada bi mogl:e dojti najzad ili kad bi mogl:e na posjet. Sada je to i za Božić ispalo. Ča si me sada točno pitao?

Bio je ovo isto dobar odgovor. Pitao sam, je li imaš ti kakove tipe za podvaranje, ča se tiče dice s teškom pozadinom.

V: To je teško pitanje. Ako imaš ti agresivnoga oca doma, ki pije. Najbolje onda ideš na Jugendamt ili na policiju i to onde javiš. Teško je, ovde davati kakov tip.

Ali ne mora biti tako teška situacija. Mislim, da se u čuda familijov gaju konflikti. Tip je, da dostaneš tip od kade drugdir?

V: Tip je, da ideš po nekog eksternoga, kakovu tetu ili jedn:u, k:a nije dio tvoje najbliže obitelji i da se pominaš s prijatelj:icami. Obično su takove teme jako tabuizirane i obično se o tomu ne smi povidati. Ali sve, ča se otvoreno razgovara i ča se van nosi je zdravo, ali tako neće prestati sila. Postoju instance (Boje, Möwe) u Austriji, ke dobro funkcioniraju i ke moru to prepričiti.

Ćemo još ostati kod mladih ljudi: Študenti:ce ili završni:ce izobrazbe se uču djelati na projekti ili istraživanji u grupi. Moru ove mjeri počemeriti emocionalnu i socijalnu kompetenciju, ke pravaš ako djelaš u timu?

V: Kratkoročno sigurno. I bez korone je mladim teško projti u djelatni svit, jer ima veliku nezaposlenost kod mladih. Ali opet gledam to pozitivno, jer je to jedino, ča mi ostane, da iako je tebi sada zadnji semestar, mislim, da ćeš kompenzirati to, ča si izgubil:a. Naprimjer to djelanje u grupi. Mislim, da to more frustrirati, jer ne ide ništ dalje. Ako si doš:la do zadnjega semestra, to čuda veli o tvoji kompetencija, to ćeš moći nadoknaditi kroz ča drugoga.

To je jako pozitvno. Slijedi sada mali ekskurs: Moremo ovu situaciju viditi kot renesansu bidermajerske dobe? Čitati, mužikati doma, biti doma u obitelji, ne mariti se za politiku.

V: To, ča si rekla, je jako dobra strategija. Pak ako imaš tu mogućnost, da muziciraš doma s familijom, da čitaš i da si motivirana za ove stvari. Koristiti ovu dob sa čim pozitivnijim. To je jako dobro i zdravo. Nije to moguće za sve ljude. Ili nećedu imati svi volju za to, nećedu imati familiju za to. To je tako ljudsko, da moreš ovu situaciju i viditi kot priliku, kot vrime za napredak, kada ćeš sve te knjige čitati, ke si jur dugo kanil:a čitati. Sada imaš časa. To ali ne uspije svak:oj. Zato ste vi mene pozval:e. Ja se bavim u principu s onimi ljudi, kim ovo ne uspije.

Ako se vratimo koč-kada takozvanom “normalitetu”, će nekim biti problem dojti najzad tamo, bez maskov, bez davanja ruke, bussi-links, rechts? Ili ćemo biti svi tako happy kot u beatles-videu “Yellow Submarine”?

V: Da, neće tako biti kot u Beatles-videu. Mislim, da će puno ovih načina i držanja sigurnosnih regulov kot nositi masku djelomično ostati. Ne puno ali odredjen procenat će nadalje to djelati. Mislim, da će se to jako utisnuti u mozge ljudi. Ali i ja ću se onda truditi, da bude tako kot u Beatles-videu. Za sve to neće biti moguće i polako ćedu se opet naučiti, jer je ovo kot društvena trauma.

Postoji takoča kot norma?

V: Da. Mislim, da postoji takoča kot društvene norme. Postoju društvene vrijednosti ali “normalno” je jako subjektivna kategorija. I to ča je tebi normalno, meni nije normalno. Recimo tvoje košulje, Konsti. Pojam normalitet nima puno smisla. Sve odvisi od društvenih vridnosti. Naprimjer, da nosimo masku u tramvaju ili podzemnom je u Japanu jur zdavno normalno. Morebit će to sada nastati kod nas novo normalno. Sve se minja i normalitet se minja. Život minja sve. Ništ ne ostaje isto.

Ništ ne ostaje isto. Vi ste u zadnjem ljetu dostali malu bebu. Ča tebi pomore kroz ov čas?

V: Sigurno. Mali mi pomogne, iako je stresno s njim. Ali on ti daje smisla ovomu svemu i ti pomogne, kad je teško. Mislim, kad ne vidiš prijatelj:ice ili familiju u Zagrebu, onda vidim toga maloga frunkina i sve ima smisla, kad djelaš za neku budućnost. U njemu vidiš perspektivu, ideal familije i ideal života. Jako je lipo, imati njega doma i da on uopće nije opterećen s ovim svim. On se zna samo smijati, plakati, papati i kakati.

Intervju: Marica Zvonarits, Konstantin Vlasich
Fotograf: Michael Hedl

Vigor Matičec je psihoterapeut u Beču i Velikom Borištofu. On djela kot tanačnik za mlade ljude (Jugendcoach) u škola u Beču i ima praksu u Meidlingu, kade nudja psihoterapiju za sve starosne grupe. Dodatno nudja terapiju u Velikom Borištofu, naime u istoj praksi kade ordinira i vračitelj Wolfgang Fuchs.