Rodila j‘ majka junaka

U početku biše rič
a biše i na koncu
oslobodjena od svih zaprekov
otpale su okove tijela i smrti
oslobodjen duh dignuo se je u sjajne višine
neizrecive milosti i blaženstva.

Franci, ti si nam pretkip,
hrabrimi koraki išao si pred nami.
Mi se još potrkujemo,
potipamo se po ovom svitu,
koga zovemo domovinom.
Kade je naša prava domovina?
Oko nas,
diboko u nami
ili u neizmjerni daljina svemira?

Ne znamo.
Ništa ne znamo.
Neznanost brižno pokrivamo praznimi riči,
ke se izlivaju iz pera na papir.
Nikad ih nije dosta.

Piši, piši, piši…
šapće nam negdo u uho.
Piši, samo piši
i nećeš zauvijek umriti
tvoje riči ostat ćedu žive.

Gorio si kot svića s obadvih stran.
Gottes Wege sind unergründlich –
Kako nerazumljivi su sudi i neistražljivi puti njegovi (Rim 11, 33).
„Ti u svemiru izgubljen nisi
pripadaš jedinstvu svitla.“
„Ja sam TI, ti si JA.“
„Nisam kriv što sam živ.“ (A. G. Matoš)
I mi nismo krivi, da smo (još) živi.
Svaki od nas ima svoje poslanstvo,
kot si je i ti imao, naš Franci Rotter.
Ako bi bio smio samo malo duglje živiti,
bio bi naš najpoznatiji i
najplodniji suvrimeni pjesnik.
„…. das ist meine Zeit, mein Anfang und mein Leben
aus ihnen werd‘ ich eine neue Sprache heben.“
Dignimo, crpimo novi jezik iz tvojega žitka, Franci!